Dan ko dan 1

Često to uradim tek naredni dan. Jutros, oko tri, petak, umalo ne rekoh šestak, mislim da je kod Čeha to studeni a decembar, slučajno pogledah, rekoh haj’ da prebacim na šesti. Tek kad prebacih, dođe mi od nekud a do glave, da mi se to isto desilo prije sedam dana i da je, prije tih sedam dana bio 29. Jebem ti, pa bio je Dan republike. Sjedoh, zapalih, kavica, pa dva komadića taan halve protiv bolova. Dan republike. Koje, čije, pokušah pronaći neki prostor na kojem se i dan danji zvanično obilježava, ako se već ne proslavlja. Ne nađoh.

Ako mi nije promakao jedan neodređen i nejasan dio BiH, koji je 25. slavio Dan državnosti. Dan republike ne može, jer je BiH samo BiH. Nimalo čudna, u svojoj pokvarenosti potpuno jasna dejtonska dvoentitetska (s)tvorevina. Sa jednim entitetom koji u nazivu ima i Republika. Srpska. Koji entitet za tu priliku ima svoj dan, 9. januar, Svetog Arhiđakona Stefana, koji je više crkvenomonarhistički, a bez monarha, ako se ne računa trenutačni Dodik.

Dan na koji je 1992. samoproglašena „Republika Srpska Bosna i Hercegovina“. Kad samo naivcima nije bilo jasno da kreće užas. Ali da ne širim priču.

Ni onaj jedan neodređen i nejasan dio BiH, koji proslavlja kako god da proslavlja 25. novembar, s tim datumom, a uz neodređenost i nejasnost i dodatak od novih, još uvijek nekompletiranih simbola „trojedne“, neka bude i zajednice, malo šta ima i odvojeno, a kamo li zajedničko.

Sad na sve to, uključujući i ostale restlove rahmetli SFRJ, koji u svojim nazivima, a bez izuzetka imaju i ono Republika, 29. novembar postaje još nesretniji dan i datum. Jer je jedino što bi svi ti restlovi trebali obilježavati, kad su već izbrisali svoje pojedinačne datume, ali bi tad i kad bi imali kakvo takvo pravo na to, ispalo da imaju i nešto što ih povezuje, što bi restlovima izazvalo mučninu i ozbiljne zdravstvene probleme.

Šta onda, ili ko ostaje nesretnom 29. Ostaju mu malobrojni u tuzemstvu i mnogobrojni razbacani po Kugli, da ga se, kao što evo ja i nisam kad je trebalo, sjete, svako na svoj neki način, da mu zapale svijeću i popiju za pokoj duši.

Pa da onda uz dobru žestu i dobru mezu, sarme, pečenja i dobro vino, neko pivo ili po želji, krenu sjećati se i Republike, zemlje u kojoj su, uz sve probleme i često razne zajebancije, proveli najljepše dane svog života, žaleći što o tome već ni njihova djeca, a unuci i oni koji će tek doći neće ništa znati, ili će možda pokupiti baljezgarije čaršijskih elita, sve dok jednom ne naiđe generacija, ili neki njen dio, koja će sa distance, s Marsa moći pogledati put od povijesno zanemarivog broja od četrdeset godina, rušen od starta, a uništen, prekinut, ubijen u ranim tinejdžerskim godinama. Pokoj duši i Republici i Danu joj, 29.