A do dana mira, ohoho je, pa neka bude „borba neprestana“. Koliko god da slijedi „iz pobjede u pobjedu, do konačnog poraza“. Već sam na dobro jutro demencijo, jesam li ili nisam o ovoj, jednoj od mnogih borbi pričao, a nekako mi se čini da se na ovo naslanja.
Zvanično sam bio počeo raditi u teatru &td u Zagrebu, osmog svibnja 1984. Hladno neko i kišovito proljeće, a ja stigao prostorno, nagovoren ranim trešnjama, pun garderobe za svibanjsko vrijeme. Privremeno sam stanovao kod Grge, pa sam mu oteo što sam za utopljavanje mogao. A i stan je srećom bio za pješaka brzo stići.
Od kiše sam se sklanjao pod usputne nastrešnice, a Savsku sam prelazio na kvarno, ali uspješno, ispod nadvožnjaka kod Studentskog centra, malo do semafora. Kad se sva prevozna sredstva zaustave na crveno pređem. Danima je kiša padala, kao da je morao naići dan za feštu. Uredno sam se bio nacalio ispod nadvožnjaka, blejao u semafor čekajući crveno. Neki petak, sama saobraćajna špica, nema tramvaja, dočekao to crveno i zagazio.
I osjetio kako nešto, sa lijeve mi strane, tramvajskom prugom ide na mene. Reakcija mi je bila okreni se i kreni i ti na to. Crvena Zastava, gospođa koja je popizdila u redu, a onda legla po kočnici. Prošlajf’o sam koljenima po haubi, odbio se o krov, napravio salto, tad sam znao i pasti, pazeći da ne udarim glavom o ivičnjak trotoara.
Ostao sam sjedeći na ulici, jedna ruka, druga ruka, jedna noga, druga noga. Rade. Vrat radi. Jedino sam zbunjeno gledao u naočale u ruci, do dana danjeg nisam shvatio kako samih uspio u letu skinuti sa glave. Kroz glavu mi je jedino jasno prolazilo samo da mi ne zajebe dvanaest dana gostovanja u Španjolskoj, po Galiciji. Santiago de compostela, Lugo, Vigo i gdje li još.
Ustanem, hodam, dobro je. Odjurim do Grge, koljena pod hladnu vodu, šta ja znam, da me neki meniskus ili šta li ne zajebe. U Španjolskoj nikad ljepše, a uvjeti savršeni. Tomica Svetić ugovorio, samo smo balahali i iživljavali se kao ludi Amerikanci. Ali i gostovanje uspješno, ugovor za sledeće.
Prošlo je od tada i nekoliko decenija, problemi sa kičmom, vrat i krsta, ležanje na Banjici sa prelijepom baštom restorana, terapije, jedna iz vremena inkvizicije, ali nije ispunila očekivanja. Nisam postigao 1,87 m, crna kosa, plave oči… A onda su odlučili, u ovdašnjoj Gradskoj, snimiti mi srednji dio kralježnjaka. Dok čekam nalaze, dolazi mi veza, zovu me na razgovor.
Njih četiri-pet gledaju snimak, nešto im nije jasno, pitaju jesam li nekad imao saobraćajku, nisam, jesam li pao sa neke visine, nisam, jesu li me nakad davno bolila leđa, otkud znam, valjda jesu, ali ko je obraćao pažnju. Tražim objašnjenje, kažu nekad davno vam je bila napukla malo kičma i tako nekako srasla.
I sad me i to boli. Pa dobro, dajte mi nešto protiv bolova, samo mi je važno da to znam. Prošle su još neke decenije, i kičma i sve ostalo samo je povećavalo kamate na dugove. A onda sam se sjetio tog susreta sa Zastavom, eto napuknuća. Ne žalim se. To sa kičmom jedan mi je od najdražim dana primirja.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
