Beogradski pašaluk

Ali, ako razmišljamo u tom pravcu, preterana budućnost je na kraju bila ta koja je naslednicima Titovog režima došla glave.

Tačnije, nastojanje da po svaku cenu izbegnu prošlost pre pojave partizana.

Tako su uostalom bili učeni i naučeni – svako saznanje o društvu počinjalo je starim grčkim filozofima i obavezno se završavalo Karlom Marksom pa osnivanjem Partije, dok su bočna skretanja, takozvana građanska sociologija, bili nebitni.

I njihov pristup jugoslovenskom ratu slepo se držao budućnosti, isključujući prošlost kao opciju.

Zato je za Miloševića i sve koji su verovali u njega, a i za one koji nisu, pojam „beogradski pašaluk“, odnosno Srbija svedena na Beograd i okolinu, značio potpuni smak sveta.

Taj izraz „beogradski pašaluk“ u svim ratovima i ratnim pregovorima 90-ih predstavljao je istovremeno i pretnju potpunom kapitulacijom i neku kolektivnu pripremu da će do najgoreg ishoda, ipak doći.

Smatra se da je to bio i jedan od razloga zašto su se Milošević i njegova supruga Mira odlučili na prekrajanje i krađu izbora 1996, na kojima je Zoran Đinđić postao gradonačelnik Beograda.

Bio je to i trenutak kada je opozicija uzela lokalnu vlast u više desetina opština i gradova, i pravi pad komunizma u Srbiji, koji je četiri godine kasnije Petog oktobra „overen“.

Radikali pod Šešeljevim vođstvom imali su međutim, drugačiji pristup.

Njima je bilo samo da uzmu neki „pašaluk“, bilo kakav, kamo sreće da je to metropola Beograda, i napraviće od njega svoj radikalski Rim.

Zato su oni 1996. vodili kampanju da pobede samo tamo gde su mogli – u Zemunu, formalno beogradskoj opštini, a stvarno staroj luci na Dunavu, koja se napunila prekodrinskim izbeglicama, posle vojne akcije Oluja 1995.

I kada su osvojili Zemun, smesta su proglasili da će na primeru te jedne jedine opštine pokazati kako se vlada i kako se širi i održava politički uticaj.

Šešelj je odmah produžio radno vreme opštinskih službi i uveo nove šaltere.

Podeljeni su placevi, po više manje simboličnim cenama, i procvetala je gradnja, baš tamo gde nije komunalno i arhitektonski, a ni geološki opravdana, ali gde se najbrže vrti novac.

To što je na zelenim površinama nastalo ruglo malih radnji, bilo je nebitno, važno je da ima novčanog priliva i da se stranački ljudi zbrinu u opštinskim službama.

Podilazeći izbegličkom biračkom telu, prognanom iz Hrvatske, Šešelj je opštinski stan stare zemunske hrvatske porodice Barbalić, dodelio svojoj sekretarici, svakako osobi koja najviše zna o njemu i njegovim poslovima i time je trajno „obezbedio“ njeno ćutanje.

Sve to isto ali u „beogradskom pašaluku“ učinio je Vučić 15 godina kasnije, nakon što je otcepljeno krilo radikala u liku SNS zavladalo Beogradom i Srbijom.

Kao nekad Šešelja iz Zemuna, tako i Vučić svoju, sada ogromnu moć, crpe iz Beograda. Ćutanje njegovih najbližih saradnika obezbeđeno je neuporedivo većim dobrima.

Ali, jedno je ostalo isto – za Vučića su predstojeći beogradski izbori ravnopravno sudbonosni kao i predsednički.

Hapšenje Aleksandra Jovičića, predsednika beogradske opštine Palilula, siguran je znak te odlučujuće važnosti, budući da se Vučićev rejting od 2012. uvek zida glamuroznim privođenjima pravdi.

Ali, sada ima obrnuto dejstvo. Jovičić više deluje kao žrtveni jarac sa „samo“ 350.000 evra koje je držao u kući, nego kao neko zbog čijeg će odlaska u zatvor, građani Srbije poverovati da u režimu SNS postoji ruka zakona.