Glogonjski rit

Na tribini su govorili Ana Brnabić, glavni čovek režima posle Vučića, kako tvrdi trenutno najpopulraniji zagovornik desnice Milo Lompar, i glavni Vučićev medijski tajkun Dragan Vučićević, kako ga možemo opisati mi, obično novinari.

Takva količina podsmeha i dalje svedoči jednu tešku činjenicu, a to je da nema dovoljno jake političke svesti za slom „Vučić-Brnabić“ režima.

Ta nedostatnost mogla bi u teoriji da se nadomesti nekom iznenadnom političko-medijskom operacijom, ali upitno i uz neku spoljnu pomoć.

Unutar Srbije i dalje je na snazi pogrešno viđenje režima, sačinjeno od dva pogrešna doživljaja, koja umrtvljuju opoziciju, isto kao i neprekidno rešavanje matematičkog zadatka sa pogrešnim brojevima.

Prvi je da je vrh Vučićeve vlasti, ili ako hoćete oligarhije, kulturno i politički suprotstavljen urbanoj srednjoj klasi, i suštinski drugačiji od nje.

U stvarnosti, vrh Vučićeve vlasti je najuspešniji proizvod te klase, čine ga njeni pripadnici koji su se najviše uzdigli i to ne zahvaljujući poništavanju njenih pravila, nego upravo usavršavajući ih.

Uslovi opstanka i održanja onog što bismo nazvali našom srednjom klasom, bili su da ona ne samo ovlada izvesnim moralnim pravilima, nego isto tako i određenom iskvarenošću.

Pročitajmo uostalom knjige sudije Miše Majića, to je tok svesti naše srednje klase, i u tim romanima uvek glavni lik, makar da je zamišljen i zasnovan kao siroče Hari Poter, poput Nikole u „Rudniku“, uvek ima moćnog zaštitnika.

I uvek mu životni uspeh omogućava moćni zaštitnik, sa kojim je povezan privatno, krvnim srodstvom ili nekom ličnom vezom.

Pomenuti lik Nikola je na primer, povezan preko moćnog tasta.

Budući da srednja klasa oseća da je uskraćena za zaštitnika i za napredovanje na sam vrh, odnosno da je uskraćena da to bude bezuslovno, već se od njenih pripadnika traži lojalnost, već deset godina, najmanje od 2016. i Beograda na vodi, izazvana je da dokaže suprotno.

Ali, tu se sudaraju sa svojim najuspešnjim pripadnikom koji ih se odrekao, iako svoj uspon upravo duguje svom klasnom položaju, zaštitnicima koji su mu omogućili da mu prvo zaposlenje bude portparol i poslanik jake partije.

Drugo pogrešno viđenje je uzdanje u moćnijeg „zaštitnika“, odnosno u spoljnu izolaciju Vučića.

U današnjem prevrelom svetu to prosto nije moguće, a naročito nije moguće zato što vrh režima ima dovoljno para da pridobije saveznike, i dovoljno inteligencije da koristi sve rastuće prednosti geopolitičkog položaja Srbije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.