Kralj Aleksandar

Nezamislivo mi je bilo ranije da to i pomislim, a tek da napišem. Monarhiju mi je ogadio lično Vuk Drašković, po čijem romanu se upravo prikazuje serija „Aleksandar od Jugoslavije“ i to povodom jednog ranijeg Draškovićevog romana – „Noć đenerala“, objavljenog 1994.

Tadašnji urednik još uvek crvene Borbe, plava će postati početkom sledeće godine, po kazni zbog redovnog kašnjenja prilikom dolaska u redakciju, poslao me je na promociju tog Draškovićevog dela o poslednjoj noći Draže Mihailovića.

Kaznio bi me novčano, ali to nije bilo moguće, budući da mlađim novinarima već mesecima nisu isplaćivani honorari, praksa koju je kasnije nastavio liberalni novi vlasnik lista Dušan Mijić.

Promocija se odvijala na severu Kosova, od medija bili su samo snimatelj tadašnjeg Studija B i ja, ali Vukova pratnja nije bila mala.

Obilazili smo mesta, čini mi se Zvečan, Leposavić i još neka, Drašković je izlazio da se pozdravi, a pratioci su izvlačili kutije sa knjigama.

Mnogo ljudi se okupljalo, poneki su mene pitali da im se udeli knjiga, bilo mi je neprijatno, jer se nisu delile nego striktno prodavale.

Pojedini su pitali za mladu Draškovićevu sekretaricu, da li je to Vukova supruga Danica, odgovarala sam da nije, ali da mnogo liči na nju, moguće da je sestričina.

Delovalo je da je Drašković u potpunom mesijanskom zanosu, od tolike gužve, pozdravljao se sa svima – i ljubio je svakoga, naročito decu.

Držao je i govore, u jednom mestu da će nam dijaspora poslati sto hiljada (dinara, maraka), već u sledećem to je bio milion, a u trećem deset miliona.

Uveče smo seli, i dalje na Kosovu, u neku kafanu, u kojoj je jedan broj gostiju došao kostimiran kao sada iz serije, odakle im te kraljevske uniforme, ko bi znao.

Drašković je došao poslednji i prolazeći da sedne u čelo, zastao je kod mene sagao se i poljubio me pravo u usta.

Iz ugla današnjih korona mera a i korektnog ponašanja to možda izgleda strašno, ali meni je i onda bilo strašno, naprosto mi je pozlilo, izašla sam da se ispovraćam (naravno i ustanovila da je u kafani bio i kolega student, koga sam i sama još student poznavala iz Beograda zapanjen zbog Draškovićevog postupka ništa manje nego ja).

Od tada sam znala za Draškovićevu foru, imao je on taj običaj i kasnije, kada prilazi govornici, recimo tokom protesta koalicije Zajedno, da tako poljubi neku od novinarki koje prate skup.

Ali, nije to sada više ni bitno, niti je smisao ovog teksta ta neprijatnost, nego to što je Drašković kao javni zagovornik povratka Karađorđevića, uspeo u mojoj a i svesti drugih ljudi, da potvrdi i dalje pothrani usađene negativne poruke komunističke propagande.

Na primer, da su Karađorđevići dekadentni i pokvareni, izdali svoj narod, pobegli i odneli zlato u aprilskom ratu.

Valjda se slično sada „primaju“ mladi naprednjaci ako zaista veruju u Đilasove milione na tajnim računima.

Ali, ako pogledamo bez predubeđenja, možda je parlamentarna monarhija spasonosna za Srbiju u ovom tehno-feudalnom vremenu.

Možda je bolje da imamo istorijski datu porodicu nad porodicama, a ne da glasamo predsednika Republike, a dobijamo neželjenu dinastiju na vlasti koju moramo da svrgavamo, ne bi li Republiku iole sačuvali.

Ako se već smatra da su ovde britanske tajne službe najjače uvek bile, čemu uzaludni pokušaji presađivanja nemačkog federalizma i francuskog prezidencijalizma. Neka bude kralj.