Mirini naslednici

Odahnulo od olakšanja da ne postoji više ni teoretska mogućnost da se nešto od toga objavi na način na koji im može naneti štetu. Ako je uopšte ikad i moglo biti tako objavljeno, ali to je pogled spolja, nas građana, a ne nečista savest onih koji su svašta radili unutar vlasti.

Uglavnom, Mirini politički naslednici nisu je se odrekli, posle smrti, čak iako se ona za života odrekla njih. Zvanično saučešće uputili su ministri spoljnih poslova i odbrane Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, a nezvanično se na društvenim mrežama oprašta nekadašnji njen partijski drug Željko Mitrović. Malo je to opraštanje za monopol nad delom emisione tehnike RTS-a za njegovu privatnu televiziju Pink.

Monopol, odnosno privilegija, da na osnovu ličnih veza ubira ogroman profit nad javnim (državnim) dobrom, to je ono što je obeležilo vladavinu Mire Marković. Ona i njen pokojni suprug Slobodan Milošević udeljivali su te monopole stvarajući od već, u socijalizmu bogatih ljudi, sloj neverovatno bogatih. I prekrivali to smešom nespojivih politika – nacionalističkih, jugoslovenskih, levičarskih – bez obzira na posledice, ili baš upravo zbog njih. Što je više bilo ratova, raspada, poraza, poginulih, ubijenih, ranjenih, izbeglih, to je bilo više monopola i više para.

Više Bambilenda, auto-trka, TV Košave, više tekstova „On, ona i druga ona“ i čudovišnog glamura jugo-srpskih komunista koji proždiru politički sami sebe. I druge koji im se nađu na putu.

U trenutku dok je Mira umirala, u Beogradu se ispred Skupštine odigravala predstava sećanja na Peti oktobar i prevrat kada su ona i Milošević izgubili vlast.

Dosta verna predstava, uostalom prvi kolega koga sam srela ispred tog zdanja je foto-reporter koji je slikao ubijenog Zorana Todorovića Kundaka pod belim čaršavom ispred „Beopetrola“ 1997. Sada je slikao poslanike Aleksandra Vučića, nekadašnjeg ministra u koalicionoj vladi sa Mirinim JUL-om, kako osmatraju demonstrante. Onako kako to poslanici Mirinog JUL-a i tadašnjih Vučićevih i Šešeljevih radikala nisu radili 5. oktobra 2000. niti su ostali da „brane“ izborni materijal kako bi dokazali da Vojislav Koštunica nije dobio 50 odsto plus 1 glas na predsedničkim izborima.

Dajući poslednji intervju za srpske tabloide u februaru 2018. tačno na 15. godišnjicu odlaska iz zemlje – da, ona je zemlju legalno napustila, u svojstvu narodnog poslanika, uoči atentata na Zorana Đinđića, što je tek potom nazvano bekstvom – Mira je ocenila da je Vučićeva vlast ovaploćenje stabilnosti. Pitanje da li ta vlast treba da dozvoli Mirinu sahranu u dvorištu kuće u Požarevcu, pored Miloševića, ako tako budu želela njena deca i unuk, potpuno je izlišno. Ukop se najviše tiče njene porodice, a svega onoga što se najviše ticalo građana i države Srbije, više se ne može vratiti, ni preobratiti.