Obračun

Ako na osnovu toga zamišljamo Srbiju posle Vučića, kada jednog dana ipak izgubi vlast, to bi značilo da će se unutrašnji obračuni iz SNS nastaviti unedogled.

I biće dublji i opasniji.

Jer u sferi DS-a politički ratuju grupe dobrih drugova, dok su to u SNS-u braća.

Pogledajmo opet kako se taj obračun iz DS-a preneo na rezultate izbora za narodne poslanike i odbornike od 21. juna.

Sa jedne strane linije bili su bojkotaši Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Zoran Lutovac.

Sa druge strane pak izdajnici bojkota i učesnici izbora iz šire sfere DS-a, uključujući i DSS i PSG.

Boris Tadić je kao i nekad, dok je Srbijom vladala podela moći na njegov predsednički kabinet na Andrićevom vencu i na sedište DS u Krunskoj, pokušao da drži sredinu, tako što su njegovi ljudi izašli na izbore samo u dve, tri opštine.

Šta se desilo?

Izlaznost je bila, prema zvaničnim podacima, 48,93 odsto.

Na izborima 2016. bila je 56,07 odsto.

Ako zanemarimo koronu, i uvažimo to što su sami naprednjaci govorili jedno vreme pa ućutali, da će se uspeh bojkota meriti prema izlaznosti iz 2016. onda Đilas, Jeremić i Lutovac imaju oko 7 odsto matematičkog rejtinga, koliko su uspeli da spuste odziv.

Ko je tu izlaznost, međutim, podigao?

Oni koji su sa njima potpisivali sporazume sa narodom, zahteve za izbornim uslovima, išli na proteste 2018/2019, i najmanje do januara 2020. a neki i do pred samo raspisivanje izbora u februaru, bili spremni i da ih bojkotuju.

Zajedno su svi oni osvojili ukupno 9,6 odsto glasova i nijednog narodnog poslanika budući da pojedinačno niko nije uspeo da dođe do cenzusa od tri odsto (DSS, DJB i PSG i njihova otcepljena krila, delovi DS-a i LDP-a u koaliciji sa Čankom, Stamatović…).

To je ono što je Vučiću dalo i izlaznost i legitimitet, a da pritom nije stvorilo ne novu, nego nikakvu opoziciju.

To je i najveći problem naše opozicije, a ne Kosovo ili Evropska unija.

Ako hoće da ruše Vučića, moraju da se odluče da li će rušiti njega ili pojedine delove SNS-a i DS-a koji im najviše smetaju.

Kosovo, ali i Evropska unija, su emotivne teme za svakog građanina Srbije, a Vučić emotivne teme koristi da stalno povećava svoju moć, ne i da zaista rešava probleme.

Opozicija tu Vučićevu moć može da ograniči samo ako je u stanju da ga zaista ruši, a to znači da ponudi stvarno moguća rešenja.

Zvati Brisel da već jednom reši stvar, to je najniži mogući nivo nuđenja rešenja, koji malo koga može zaista da uveri da će Vučić biti na prvim sledećim izborima smenjen.

Uostalom, kada su evroposlanici iz opozicionih grupa uputili pismo komesaru Varheiju kritikujući Evropsku komisiju zbog toga što njeni predstavnici učestvuju u izbornoj kampanji SNS-a otvarajući recimo novoizgrađenu petlju u Šapcu, usledio je uvijen i birokratski odgovor, da EK radi sa vladama jer one i sprovode projekte.

Kada je Varheji pozvao tokom boravka u Beogradu predstavnike opozicije – DS, SDS, Narodnu i PSG na razgovor, Vučić je odmah izrazio svoje nezadovoljstvo javnom tvrdnjom da je u Varheijevom investicionom portfoliju jedan projekat protiv interesa Srbije.

Šta mislite, prilikom dolaska sledećeg visokog zvaničnika Brisela u Beograd, da li će ostati ista lista sagovornika iz opozicije?