To su Vuk Jeremić i njegovi bliski saradnici i dalji uposlenici, svrstani u dva prožimajuća organizaciona nivoa, jedan je Narodna stranka, a drugi nešto između nevladine organizacije i agencije za lobiranje – CIRSD.

Prethodno su kroz sličnu po suštini, ali po srazmerama mnogo veću dekonstrukciju prošli Saša Radulović i Saša Janković. Zajedničko za svu trojicu predsedničkih protivkandidata Vučiću iz 2017. je tabloidna razrada priča ljudi koji su ih napustili, koji su nezadovoljni otišli iz njihovih tabora. I u toj razradi jedna priča hrani drugu, preuzimajući detalje o ličnom uvidu u to kakvi su izbliza i uživo opozicioni lideri. I koliko god da tu ima fikcije, opšti utisak je neizbežan: i dvojica Saša, kao i mladi Vuk Jeremić, konzumiraju realnosti na način stran građanima Srbije koji bi možda glasali za njih. Upravo je taj doživljaj nestanovanja u istoj stvarnosti presudan rušilački efekat po opozicionare, a ne toliko sami po sebi detalji o raskalašnom načinu života i neosetljivosti prema drugima.

A za to nestanovanje u istoj stvarnosti sami su opozicionari krivi – prva linija realnosti sa kojom bi trebalo da se suoče su ljudi koje sami angažuju, zatim novinari i ostali sa kojim su upućeni na saradnju. Način na koji se povezuju sa tim okruženjem, dalje samo treba da raste – ka biračima i Srbiji. Ako im je uopšte stalo do birača, naravno. Jer, količina neozbiljnosti je takva, da se u to i ne mora verovati uprkos dobroj volji. Recimo, ko je sad predsednik pokreta Dosta je bilo – Saša Radulović ili Branka Stamenković – nakon njihove skupštine ovog vikenda u Nišu, i dalje nije jasno nikom, sem njima dvoma.

Te naše „nove“, a gotovo propale opozicione nade, morale bi da znaju i da je Vučić, još dok je bio mladi generalni sekretar, sa ljudima znao samo osiljeno naredbodavno i na ivici mobinga, bilo da su to vozači, sekretarice, ili kuriri u SRS-u. Većina tog osoblja sad su lokalni uglednici ili vlasnici renomiranih agencija. I zato bi opozicionari trebalo da „otvore“ priče o tome kakva je zapravo predatorska atmosfera unutar naprednjaka. Ali, moguće je da im je previše da se trude oko toga, ionako birači u Srbiji glasaju kazneno. Sve su učestaliji znaci da su naprednjaci biračima uspeli da dojade, i sad je samo pitanje da li će da posegnu za kaznenim glasanjem, ne zato što je opozicija dobra, nego zato da pokažu Vučiću šta misle o njemu i njegovima.