Slika Zorana Đinđića

A to je da je iz poslednje opštinske kancelarije izneta slika Zorana Đinđića, ostavši da visi verovatno još samo u Vladi Srbije i u prostorijama DS, ukoliko ih ta stranka još uvek ima, kao i u pojedinim memorijalnim i muzejskim prostorima.

Sliku je izneo iz kancelarije u Paraćinu Saša Paunović, gde je posle 16 godina dočekao „kolegu“ iz SNS.

Paunović je izvršio primopredaju vlasti onako kako veruje da ona treba da bude izvršena – mirno i časno.

Ponevši Đinđićevu sliku iz kancelarije, Paunović se poneo kao oficir jedne poražene vojske koji napušta poslednju tvrđavu pred osvajačima.

Ostavljen da dugo sam brani svoj usamljeni položaj, Paunović je za saveznika imao jedino javnost, koja nije htela da dovoljno razume šta je bio najveći politički uspeh DS-a.

A najveći uspeh vladavine Paunovićevih „žutih“ nije ni okončavanje saradnje sa Haškim sudom, budući da je tu veći deo posla odradio Koštuničin DSS, niti pak Tadićevo pomirenje sa regionom, kao ni Đelićevo približavanje EU, niti Jeremićeva odbrana Kosova.

Najveće postignuće DS-a bio je komunalni evropski red kojim su umiveni naši gradovi i opštine i donekle oživljeni njihovi trgovi, ulice i parkovi.

Posle vremena ratova, sankcija i zamiranja, vlasti DS-a uprkos svojim ugrađivanjima u evropske projekte i drugim manama, uspele da koliko toliko osveže lokalne sredine.

Nismo postali Skandinavija, ali smo se odmakli i od toga da smo prašnjava kasaba, ne odričući se ni tog kasabskog dela naše istorije, arhitekture i navika.

Tek kada je vlast DS koja je svoje prve mandate dobila posle izbora i protesta 96/97. uradila prvi i najteži deo posla, tek posle su stigle SNS biznis ekipe da preuzmu i da se ugrade što više mogu.

Zašto sadašnja opoziciona postava, sva ponikla iz DS-a, bolje nije politički iskoristila ta lokalna postignuća, na to pitanje možda je najbolji odgovor to što retko ko od njih, kao Paunović, nema nečistu savest pred slikom Zorana Đinđića.

Nečista je savest i čitavoj uticajnoj javnosti pred kojom su se dešavala beskrupulozna ogrešenja o Đinđića, kao ljudskog bića, pred kojima se ćutalo iz različitih razloga.

Ogrešenja u istrazi Đinđićevog ubistva kada su naočigled svih uništeni forenzički dokazi i izostavljeni iz sudskog postupka važni svedoci.

Ogrešenja koja se koriste i povremeno atentatorima da, kada se događaji ubrzaju nauštrb određene političke ekipe regionalnog značaja, i oni iz strogo čuvanog odeljenja Zabele javno oglase.

Da je to oglašavanje svojevrsna potmula pretnja da se razrešenje atentata nije dogodilo do kraja i da će se tek dogoditi.

Ogrešenja koja stavljaju iskupljenje na čekanje po nečijoj političkoj potrebi i pozivu.

I ne dopuštaju da je sudski postupak nepovratan, isto recimo kao i sadašnji politički tok, u kome možda nekadašnji Điđićev saradnik Goran Vesić više neće biti zamenik gradonačelnika Beograda, kao što ni DPS u Crnoj Gori više neće biti u vladi.

Tok u kome je Paunović mirno predao vlast, iako su ga njegove bivše partijske kolege, na mnogo višim funkcijama u vreme vlasti DS-a i u vreme zaklinjanja u Đinđićev put, podmuklo nazvale jagodinskim Palmom.

A to je upravo ono što on nikada nije bio i što ne pristaje da bude.