Tihi otpor

Ili da li će SMS Tanje Macure ići u takozvanom Vojvođanskom bloku – najnovijem trik grupisanju za zadržavanje unosnih poslaničkih i odborničkih mesta, koji je tako vešto izgleda, smislio Nenad Čanak, a u „opasnosti“ je i da mu se priključi sadašnji koalicioni partner Čedomir Jovanović sa nečim što se zove LDP za Vojvodinu.

Suština bojkota je međutim, samo jedna – da li će Vučić uspeti da skloni ljude sa ulice do izbora ili ne, makar bilo i njih par stotina pod vođstvom „marsovca“ Srđana Markovića. Jeste da Vučić ima odstupnicu u tvrdnji da je demokratija kada imate stalne nekakve demonstracije i smetnje u saobraćaju, naravno nevelike posećenosti.

Međutim, Vučić ima i drugi problem, koji neka druga uređenja baš i nemaju. A taj problem je unutrašnji otpor.

Taj unutrašnji otpor je, ako dobro pogledamo, jedini i pravi otpor Vučićevoj vladavini. I ne preklapa se sa onim što zovemo opozicijom, ali i dalje ima najvećeg, makar neželjenog saveznika sumnjive iskrenosti, u Đilasu i njegovoj politici.

Dakle, to je otpor koji proizilazi iz same države, mada se njime pokušavaju okititi mnogi spolja u građanstvu i opozicionim strankama. Mnogi se kunu i u to da Vučićeva SNS ima premoć na terenu, da ima ljude i odbore, ali nije to njena bitna suština. Ono što ta stranka ima jeste – država.

Nisu poverenici SNS ti, već direktori i šefovi državnih preduzeća i ustanova, koji šalju ljude na mitinge, koji ih prebrojavaju, beleže da li su ušli u autobus, da li idu ulicom pravo na miting „Budućnost Srbije“.

Ili su zamakli na drugu stranu. Da li su izneli sa glasačkog mesta zaokruženo Vučićevo ime, ili su se pravili da nisu razumeli uputstva.

Da li su potpisali dokument za pljačkašku i štetnu državnu nabavku, da li su odobrili falsifikovanu diplomu, da li su prihvatili da im se u zamenu za radno mesto može tražiti sve – i lično i porodično. Uostalom, i za vrh stranke važi da se odricanje od oca podrazumeva.

To je 2017. bila mera poslušnosti za gradonačelnika Kragujevca Radomira Nikolića, da bi 2019. to postalo i stvarnost za Nebojšu Stefanovića, ministra policije.

Taj jedini pravi i žilavi mada tihi otpor Vučićevoj vladavini pružaju baš oni koji su najizloženiji mogućoj odmazdi i koji najviše rizikuju – državni službenici i uposlenici, vojnici, policajci, lekari, prosvetni radnici sve do učitelja u najzabitijem selu…

I njihovi heroj zaista jeste Aleksandar Obradović iz državne fabrike Krušik, koji jeste tamo dobio zaposlenje preko porodične veze, jeste imao nenaporni posao, ali sve to ne znači, da je mogao, kao i mnogi drugi, da mirno izdrži sveopšti pljačkaški pohod – na državu. LJudi koji rade u državi svačega su se nagledali i u vreme Miloševića, i u vreme „žutih“, ali dođe trenutak kad zavlada osećaj da je svejedno da li da se trpi ili da se pobuni, neizdrživo je svakako.

Tim ljudima je bojkot važan kao nada da je moguće SNS srušiti, da opozicija neće samo spasavati sebe nego nešto malo i Srbiju.

A svako ko misli da Đilasovo „svađanje“ sa Evropskom unijom odmaže u otporu, ljuto se vara. EU je, za tu vrstu unutrašnjeg otpora, postala sistem projektno uvezanih i besmisleno privilegovanih ideoloških komesara, koje „dovodi“ neki drugi malo liberalniji Darko Glišić, da bi se takođe besomučno ugrađivali, održavajući prevarantski privid da SNS uspešno vlada.