U Stambolu, na Bosforu 1Foto: Luca Marziale / Danas

Prelepo je kako narodnu pesmu „U Stambolu, na Bosforu“ peva mlada grčko-francuska pevačica Dafne Kritharas. Nema boljeg tona koji bi dočarao kako je ove subote, dok je Vučić sedeo u Carigradu, u Erdoganovoj vili na Bosforskom moreuzu, umro proevropski duh srpske opozicije.

Utihnuo je taj duh, uz Vučićevu janjičarsku vlast, koja gradi kule i gradove, kiti se zastavama i prikazuje svetlo oružje, gonjena potisnutim osećaja krivice zbog toga kuda i kako vodi Srbiju, i koliko to Srbiji naplaćuje.

Opozicija, koja se podelila na ekološke ustanike, i one koji su iznervirali Tanju Fajon i Knuta Flekenštajna, dok je Ivica Dačić ostao ciničan i smiren, u stanju je raštrkanosti kakvo ni 2017. u jesen, a ni 2018. nije bilo zamislivo.

Posle prošlih predsedničkih izbora, kao i posle prošlih beogradskih, opozicija je delovala neuporedivo snažnije i organizovanije nego sada, u osvit spojene kampanje za 2022.

Saša Janković je onda još pokušavao da povede neke demonstrante, da iskoristi svojih 600.000 glasova sa predsedničkih izbora, za „mandat“ neprikosnovenog lidera opozicije.

Četiri godine kasnije, došlo je dotle da Janković pokušava da „učlani“ u SNS, kroz zakasnelu ispovest o shvatanju časti u srpskoj politici. Slično, samo obrnuto, kao što je i posle 2000. godine za SPS važilo da bi najradije na izbornom kongresu izabrali za predsednika Vojislava Koštunicu umesto Slobodana Miloševića.

U jesen posle beogradskih izbora 2018. pošto se Dragan Đilas vratio u politiku, posle privremenog odsustva, koje je trebalo da u očima liberalne beogradske javnosti iskupi njegove grehe nekorektnosti (seča platana, kontejneri za divlje naselje kod Belvila, itd…) činilo se da počinje novo doba.

Da se rađa nova prkosna opozicija kroz Savez za Srbiju koja će uzvratiti ozbiljno i snažno na Vučićevu autokratiju kroz pritisak u vezi izbornih pravila i medija. I kroz povezivanje sa snagama u EU, koje su spremne da podrže srpsku opoziciju i mirnu primopredaju vlasti na izborima kao vrednost nad vrednostima.

Savez je posle bojkota parlamentarnih i lokalnih izbora 2020. ugašen, što bi se verovatno isto desilo i da je učestvovao, s tim što bi članice, po nikad sprovedenom koalicionom ugovoru zadržale valjda neki simbolični broj poslanika i odbornika.

Posle gašenja tog Saveza nije nastalo ništa novo sem što su nove spekulacije ko će s kim na izbornu listu.

SNS i dalje sebe održava kao partiju komunističkog tipa, koja vlada u jednopartijskom sistemu sprovodeći reforme (revoluciju) i neviđena privredna postignuća i čiji su protivnici pojedinci i građanska udruženja. Druga stranka po snazi ne postoji, ili se ne zna da postoji. Najveći protivnik je reakcija, odnosno bivši režim Borisa Tadića je li, uvek spreman na kontrarevoluciju (zaveru).

Umesto da ojača i podigne organizaciju, opozicija se dovela do haosa, u kome na primer, uzdanje u pritisak Evropskog parlamenta, zamenjuje teškim razočarenjem u izostanak istog, kao da se sa takvim nedoslednim pristupom ozbiljno sme ići sedam meseci pred izbore.

Kao izgovor se uzima poruka o SNS „drekavcima“ i „kapilarnim glasovima“, što je i dalje usmereno samo ka onima koji su oduvek protiv Vučića, i koji su umorni od šetnji i neuspeha. Oni bi, kao uostalom i birači SNS, koji su isto tako umorni od izvođenja na skupove podrške Vučiću, radije prihvatili više vere i volje za pobedom. Mnogo više vere i volje zapravo.