Jasmina LukačGlavni politički događaj u regionu – sahrana mitropolita Amfilohija Radovića – pokazala je da se suštinske političke činjenice još nisu promenile.
Prva je da je Vučić baš takav predsednik Srbije kakav je i dalje svim centrima moći potreban bilo kao suparnik, bilo kao saveznik, bilo oba ta naizmenično.
Do predsedničkih izbora u Srbiji 2022. slabe su šanse da srpska opozicija iznedri i ponudi neku ličnost koja bi mogla da preuzme i nosi tu Vučićevu ulogu.
Ta činjenica stoji nasuprot svega što se u beogradskim krugovima – političkim, nevladinim, bezbednosnim, umetničkim – već godinama tvrdi.
A to je da je Vučić sve i svakoga izigrao, svašta obećavajući a ništa ne ispunjavajući, te da su se iznervirali i Istok i Zapad i sad samo što nije nastupilo svrgavanje.
Vučić je naprotiv, jedini koji je još u stanju da udahne energiju u strukturu regiona nastalu raspadom Jugoslavije, i da je održava, naravno zauzvrat bansoslovno to za sebe naplaćujući.
I zato može da bude svrgnut samo ukoliko se menja politička struktura regiona, a to znači i novi odnos snaga moći u svetu.
Svrgnut, a ne smenjen, budući da je smena preblaga reč za toliku koncentraciju političke i društvene moći, koju je predsednik Srbije zaokružio posle junskih izbora.
Odlaskom na Amfilohijevu sahranu, Vučić je uradio tri korisne stvari za sebe i vladajući establišment Balkana.
Prvo, popravio je sliku kod sopstvenih birača, koji u njemu vide, u skladu sa svojim osećajima ali i u skladu sa važećom politikom širenja kulturnog uticaja (jezik i pismo), predsednika svih Srba.
Drugo, omogućio je Milu Đukanoviću alibi za nedolazak na Amfilohijevu sahranu i još više za njegov odnos prema „litijašima“ kao pokretu verskog ludila.
Haotični metež na sahrani, kašalj patrijarha Irineja, unezvereno lice vladike Grigorija i najzad – osmogodišnja devojčica koja dugo sedi tik uz uzglavlje mrtvaka držeći ikonu – sve će te slike kao nekad molebani Vojislava Koštunice, svedočiti o nazadnom, malignom, i despotsko-azijskom uticaju srpske Crkve i tradicije.
Organizatori sahrane nemaju nikakvog opravdanja zato što su to dopustili i omogućili, jer se i seoske sahrane pravoslavaca sprovode na bezbedniji i humaniji način.
Uz sve poštovanje Amfilohije je bio star čovek koji je imao ispunjen život, a smrtni ishod se mogao predvideti čim su nastupile posledice od zaraze korona virusom.
Amfilohijeva haotična korona sahrana dakle, držaće i dalje na strani Vučića liberalnu javnost Srbije koliko god nevoljno, što je za svaki pokušaj svrgavanja od ključne važnosti.
Jer, koliko god da je dubok rascep između liberalne opozicione javnosti i naroda, i šta god oni jedni o drugima misle, na kraju je liberalna javnost ta koja pobedi, mada to njeni predstavnici neće priznati.
Pre ili kasnije, narod se uvek povede za onima koje doživljava ili koji su uspeli da se nametnu kao liberalna elita.
Treće, prisustvom na sahrani, ali bez značajne uloge, sem u svojstvu „običnog“ VIP gosta, Vučić je učinio uslugu i novoj vladajućoj većini, odnosno mandataru Zdravku Krivokapiću i predsedniku crnogorske Skupštine Aleksi Bečiću.
Stavši pred njihovim biračima iza njih, potvrdio je politiku kulturnog uticaja, da svako ko se oseća Srbinom, može računati na određenu pomoć Beograda, posebno ekonomsku.
Poput Putina u postsovjetskom prostoru, tako je i Vučić u postjugoslovenskom postao politička neminovnost.
I sa tom činjenicom, region ulazi u drugu korona zimu očekujući promene koje će ona doneti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
