Ovih dana je predsednik zabrinut i nije srećan, što za sebe može da kaže gotovo svaki odrasli stanovnik Srbije. I nepoverljiv je. Saveznike (Dačić, LJajić, Popović) je otpisao odavno, ali nije zadovoljan ni sa 80 odsto SNS-a. Procenjuje da je toliki deo njegove ogromne partije uplašen od strane opozicije.

I to toliko uplašen da se ne usuđuje ni da brani Nebojšu Stefanovića od afere preprodaje oružja na štetu države. Kada Vučić iskreno prizove ta osećanja, bolje i od profesionalnog glumca, tu mu ni Sergej Trifunović nije dorastao, svako pozivanje na stvarnost bledi. Jer, kome treba stvarnost spram takve epske drame – koga briga, sem na nivou doskočice, kako je Vučić pre sedam godina, kada je izbila afera „aflatoksin – otrov u mleku“ padao u vatru i osvetničku ljutnju.

Te obećavao da on nikada neće štititi svoje ljude umešane u kriminal i korupciju samo zato što su njegovi, kao što su radili tadićevci i „žuti“.

Srpska napredna stranka ovih dana obeležava 11 godina postojanja i to za 80 odsto njenih članova pokolebane vernosti Vučić je verovatno u pravu.

Ali, nisu oni pokolebani zato što su uplašeni od opozicije, nego od njega i od toga na šta je sve spremno onih 20 odsto. Pokolebani dovoljno da neće da budu saučesnici jedne grupe koja se toliko obogatila da je po imetku dosegla globalnu planetarnu elitu. Jer pripadnicima te elite ne treba država Srbija, oni poput Stanka Subotića, mogu sebi da priušte švajcarsko državljanstvo.

Ne treba im školstvo Srbije, a ni zdravstvo, uostalom i decu će dobiti u inostranstvu kao Ana Brnabić i Milica Đurđić.

Najmanje im treba opozicija da im remeti poslovne planove, vezane za političke dogovore. Ali, svima u Srbiji van globalnih dobitnika okupljenih u vrhu Vučićeve stranke, sirotinji i narodu koji žive od svog rada i kojima je država potrebna, njima je isto tako potrebna i opozicija.

Potrebno je da postoji organizovana snaga spremna da se suprotstavi, kad globalni bogataši nasrnu na sve što još dosad nisu preprodali i iscrpli.

Čak, iako su slični globalni bogataši u opoziciji, sukob dve grupe različitih interesa, i dalje daje narodu neku šansu. Da nije bilo opozicije koju je učvrstio i podigao Dragan Đilas, makar samo time što je umeo da organizuje kamion sa ozvučenjem za proteste svake subote, da li bi bilo uzbunjivača za Krušik i afere preprodaje oružja?