Foto: Radenko TopalovićSrpske i jugoslovenske 90-te, koje su neprekidno velika politička i kulturna tema, za mene lično su počele ratom zapadnih saveznika protiv Iraka, a zbog Kuvajta. Bio je to prvi rat sa uživo prenosom za masovnu televizijsku publiku. Zatekao me, kao retkog studenta FPN, u studentskom domu na Košutnjaku, namenjenom studentima DIF-a, i dobro pamtim kako su me jedne noći ozbiljno zabrinuti probudili da mi kažu da je CNN javio da je gađan Teheran.
Pamtim taj trenutak zato što je bio poslednji u mom životu da sam se osetila kao građanin koji ima tu sreću da živi u mirnoj, a ne u ratnoj i kriznoj žarišnoj zoni sveta. I zato što sam se trgla na pomen Teherana, i pitala da li su dobro čuli, da li je Tel Aviv, na šta su mi odgovorili, tako je Tel Aviv je.
Osam godina kasnije, u vreme kada su pale prve NATO bombe na Srbiju, takođe sam se zatekla u studentskom domu. Tog dana sam bila dežurni novinar u beogradskom dopisništvu Radija slobodne Evrope, radila sam tamo honorarno ni šest meseci.
Prethodno sam dobila otkaz u novinskoj kući, od vlasnika koji je ugasio svoje dnevne novine istog trenutka kada je na radiju čuo vest da je Jovica Stanišić, tadašnji šef RDB, podneo ostavku.
Dok je glas sa radija još čitao Stanišićevo pismo kako odlazi pošto je verno služio predsedniku Miloševiću, vlasnik je hitno poslao nekog da zaustavi rotaciju u štampariji u Kosovskoj ulici.
Zaustavljene novine nikad više nisu izašle, a otkazi su se tad delili tako da prosto neće da vam vrate radnu knjižicu, dok ne potpišete sporazumni raskid i ostanete bez otpremnine.
Dakle, tog prvog dana NATO bomardovanja, bila sam sama, šef dopisništva je otišao na Kosovo. Iz Praga su svako malo nešto zivkali iz besmislenih razloga. Meni je smisleno pak bilo da predveče odem kod sestre u studentski dom i da ponesem veš da operem u mašini, dok nije još počeo rat i dok ima struje.
Kada su se to veče oglasile sirene za uzbunu, sa sestrom, studentkinjom medicine, i drugim studentima, sišla sam u diskoteku, u suturenu studentskog doma “Penezić” na Zvezdari. Pomislila sam da je ovo dobar način da se umre, zajedno sa svojim narodom.
Kada je na radiju pročitana Tanjugova vest da su na Prištinu pale dve NATO bombe, pomislila sam da je i Davor još živ, jer je javio vest. Živi ste vi i vaši bližnji, ali u sledećem trenutku možda niste, tačno znam kako je sada Irancima.
Sutradan je ekipa iz RSE prestala da izveštava a i ja sa njima, usled procene da se ne može raditi pošteno u okolnostima kada iz Praga kažu “only statements of NATO”, i kada iz Beograda Vučić, ministar informisanja, mora da odobri novinarsku akreditaciju.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
