S one strane tačke 1Foto: Nemanja Maraš

Postoji to nešto što bih najpribližnije nazvao lažnim verbalnim šah-matom.

Fraze kojima se na diskusije izliva momentalna betonska tačka. Kao.

Retorski aksiomi. Šatro.

Dijaloški touché. Gistro.

Misli kojima je rodonačelnik žanra „o ukusima se ne raspravlja“ (iako su ukusi jedino o čemu se ikada raspravljalo, jer podrazumevaju sve naše sklonosti, od jelovničkih preko estetskih do ideoloških). Neke od njih se zapate same, neke se ciljano instaliraju u ljude; kako bilo, cilj je uvek isti: litica priče, nema preko.

A zapravo posredi je: a) direktan izliv govornikove neinteligencije u jezik, b) bezobrazluk uzrokovan računicom da je pak sagovornik glup ili c) poziv da svi uključeni dignu ruke od rasprave, jer im naprosto dozlogrdilo (a la „nismo glupi ni ti ni ja, no nam glupa polemika“). S one strane tačke na kraju tih frazekanja nalazi se, avaj, ono o čemu jedino vredi razgovarati, nego mi nećemo/ne smemo.

Primera je u nas koliko hoćeš, čudo jedno kako Vuk nije sastavio i tu zbirku.

Pogledaćemo ipak samo one savremene: svi ih znamo, ali su neodoljivi kad se stave pod lupu.

Sedi jednom tako Đuka u svojoj emisiji i upinje svu svoju advokatsku vučnu snagu da dokaže kako je profesor Dušan Teodorović – niko i ništa. Ali nadahnuće mu uporno zapinje kod „ma ko je on uopšte?“, strofe posrću pod silinom tog hitičnog refrena.

Pa onda i nestanu, jer čemu: ko se još seća je li Čeda Čvorak umetnuo ma i veznik u Lunin hit „Zeleno“ kad mu se reč toliko osladila da je više ima u toj pesmi no u prosečnoj farbari.

Tako i Đuka, i lepo vidiš: što više ponavlja, to je uvereniji u smisao besmisla.

Opetuje pitanje, ko je pa ko je, kao da njime ukida odgovor, iako je odgovor pozamašna profesionalna biografija, dokumentovana i vrlo proverljiva.

A stvar je u svojoj srži samo izotop našeg klasičnog „ti će mi kaeš“, koje služi da se ne bavimo time ko sam ja, nego ko si ti.

Ti si niko, a mi to tvrdimo, što bi rekao Rable, „snagom svog sopstvenog ja to bolje znam.“

Ovih dana vratio se i stari hit „predsedniku je život ugrožen, gde su sad dežurni dušebrižnici da osude to?“

Uh, kakav pančlajn, kakva tačketina.

Ipak, da probamo preko nje: nije li možda važnije pitanje gde je sud da osudi?

Gde je da makar optuži?

Vodi li se makar jedan proces po direktnoj optužnici za to krivično delo, posle svih pokušaja atentata?

Vodi li se bar za famozno prisluškivanje?

Varam li se ili sam svojim ušima onomad čuo predsednika da je izgovorio kako sve zna, ali neće da smara javnost, tim rečima?

Onda ide refren: „Pustite institucije da rade svoj posao.“

A šta ih ometa, buka iz kafića, neisključivi tranzistor u kancelariji, nemanje muhotepača a zunzara navalila?

Postoji li neki rok posle kojeg je legitimno pitanje šta je učinak?

Mene, na primer, Draža pozove četvrtkom u 14h da pita kamo kolumna; što me, majko, ne rodi kô instituciju, da me svi plaćaju za zabuš a ja da vičem: „Ćuti, ćuti, radim!“

Odonud tačke ponekad i jeste ambis, ali ambis s kojim se moramo suočiti.

Nedavno nam je u regionalnoj TV emisiji „Perspektiva“ (čiji sam jedan od moderatora) gost bio Ćuta: studenti i studentkinje mogli su da ga pitaju šta god žele.

Jedna devojka mu je kazala da pouzdano zna kako bi u njenom gradu mnogo više ljudi izašlo na blokade, ali ne smeju zbog posla.

Tačka.

Iza te tačke već dve decenije ne smemo iole masovnije da provirimo.

Tu pogneš pogled, jer znaš da je istina. Međutim, Ćuta kao iz topa tresne: „Deco, slušajte, neko mora i da izgubi posao. Ovo se neće završiti drugačije.“

Jednostavna misao, ispred nosa nam je, ali je ne izgovaramo.

Postavili smo branu, hoćemo slobodu al’ da nam ne uđe… ta nadiruća voda odonud brane.

Odonud tačke.

I tako stižemo do primera-kapitalca.

Poslednji put sam to čuo vrlo glasno, jedan se bukvalno drao na mene: „A ko drugi? Ajde kaži, ko, je l’ ima neko drugi?“

Vau.

Viđao sam upornost, ali koliko pregalaštva treba da zaista ubediš gomilu ljudi kako niko drugi ne ume da se ne skida s TV-a po ceo dan.

Da postavi pečenjare i keramičare na čelna mesta.

Da pod skute primi sve hulje a ponižava i progoni sve viđenije ljude.

Da ponavlja đilasšolak kao da radi na, ehm, litijumske baterije, a da taj opaki dvojac nikad ne uhapsi.

Da stavi naočare i kaže hej, promenio sam se, nisam onaj od juče.

Nisu baš neke supermoći, zvuči kao nešto što može ama baš svako. Ali neće, ako je iole dobronameran, da ne kažem čak samilostan prema sopstvenoj zemlji. „Ma đavola, svi su oni isti!“, podvikuje mi sagovornik, za kraj, kraljicu svih refrena.

Moguće, kažem, ali jedan je ipak ozbiljno istiji. Možda da ipak u aprilu provirimo iza tačke na frazi?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.