Zločin i kazna Elajze Kazan 1Foto: Nemanja Maraš

Zamislite da jedna novinarka, prezenterka vesti, dobije naprasni spopad istine i usred programa obavesti vaskoliko gledalište kako sve to što nagvažda u dnevniku zapravo nema veze s mozgom, nego je posredi solaža lagarija i krasnospev ni o čemu. I da ne ustukne, uprkos panici u režiji. Upravo to je uradila Elajza Kazan.

Za to vreme, u aktuelnom ovde-i-sad, stižu mi pitanja za jedan intervju; tema: slobodno novinarstvo. Neka pitanja su iznenađujuća, na primer ovo: „Šta mislite o cenzuri?“ Na prvu loptu, zvuči kao da te neko pita šta misliš o, na primer, lopovluku: valjda bi se samo kradov izjasnio da mu je to baš super, a možda bi se čak i on iole ogradio od takvog stava i zakleo da mažnjava iz neke nužde višeg ranga.

Ali izgleda da smo stigli dotle da za cenzuru nismo sigurni šta se o njoj može jedino misliti, nego je vredno razmatranja. Možda i jeste, jer potom sledi pitanje „da li smatrate da je ljudima bitna sloboda medija“. Tu dilema kanda zaista dobija smisao, ako ćemo pošteno.

Mora se priznati da ljudi sasvim lepo žive bez te i mnogih drugih sloboda. Što je zasluga cenzure. Ima onaj dokumentarac o koncertu kultnog slovenačkog benda Lajbah u Severnoj Koreji: zaključak muzičara je da onamo baš i nisu dijagnostikovali nesrećnost naroda. Jer, kako patiti za nečim što ti je nepoznato?

To je igralište poezije i tananije baždarenih duša. LJudi koji se ne bakću takvim apstrakcijama nego mahom borave u praktičnosti – ne gaje sklonost da zažude za nečim što im je izvan horizonta konkretnog poimanja. Ukratko: mi mislimo da je u toj dalekoj zemlji, savremenom simbolu diktature, misao o slobodi zabranjena – a možda je više nepostojeća nego zabranjena. Ako nekoga oslepiš, ne moraš posle toga naročitim dekretom da mu zabraniš da gleda.

Elajzu Kazan ipak su prekinuli. Ali ona je, pre te intervencije, uspela da kaže suštinu: svet sve više skreće u teško desničarenje, takvi režimi dobijaju sve masovniju podršku glasača, kao da nikad nismo videli u kakva poglavlja istorije to vodi. A onda, kroz ekran gledajući gledaoce pravo u oči, doda: „I nema nade da će se nešto promeniti, pošto ste to nešto vi.“

Čitam dalje pitanja. „Osim političara, da li još nekog smatrate odgovornim za manjak slobode u medijima?“ Pa, sad. Dalo bi se tu svašta smatrati. Odsustvo novinarskog dostojanstva svakako je sastojak tog recepta, koliko i odsustvo sagledavanja velike slike. Jer na slobodarskom makroplanu nema nikakve sumnje da je posredi štetočinska delatnost. Ko se time bavi – može jedino jalovo da se brani buncanjem onog ajhmanovskog „samo sam radio/radila svoj posao“.

To ako pretpostavimo da u takvim ljudima još postoji zrno savesti orno da se bavi ikakvom advokaturom. Treba strepeti od užasnije mogućnosti: da je reč o istinskom, potpunom štamebrigalaštvu. U ime notornog čovekoljublja, još maštam o sceni u kojoj Goca Uzelac prekida intervju, baca mikrofon i kaže silniku u lice: „Prestanite da me ponižavate.“ Ali za takvu dramaturgiju preduslov je da se osoba uopšte oseća poniženom, za šta do trenutka kucanja ovog teksta nije zabeležen nijedan naročit dokaz.

Po svemu sudeći, Goca Uzelac nije i neće biti Elajza Kazan.

Među njima, uostalom, postoji još jedna nezanemarljiva razlika. Naime, Elajza Kazan je fiktivan lik iz stripa Ticijana Sklavija, a opisana situacija desi se u jednom od tomova „Priča iz nekog drugog sutra“.

Ono što se potom zgodi ima, avaj, prilične veze s realnim, iako vam isprva neće tako zvučati. Ispostavi se da postoji hangar krcat Elajzama Kazan; ovu jednu, koja se usred programa pokvarila, naprosto zamene drugom. Taze uključena Elajza ne baguje, vodi vesti kako treba, čak se i izvini „za ono malopre“.

I tako je draga novinarka iz priče, bar u ovim našim prilikama, nemoguća iz istog razloga koji je onamo čine mogućom: Goca Uzelac zna da postoji dugačak red Goca Uzelac koje bi je za tili čas zamenile, a da ama baš niko čak i ne primeti. Stoga verovatno misli da bi njeno odmetnuće u Elajzu Kazan bio uzaludan incident, podvig sasvim nebitan gledaocima kojima sloboda medija ne treba – jer su zaboravili šta je to uopšte.

A možda tu tinja i strah od skroz suprotnog ishoda: da ljudima više ne vredi saopštiti istinu jer bi ih to upropastilo. Kad je o tome reč, kod nas je na snazi obrnuta kletva: „Dabogda nemao, pa imao.“ Da nas sutra strefi iznenadno slobodno izveštavanje u medijima s nacionalnom frekvencijom, ljudi bi se masovno ubili u pojam shvativši koliko su godina proveli u bljuzgi gorkih zabluda.

I otud toliko novinara hrabro stražari nad našim mirnim snom. Nema Elajze, ima samo kazana i nas u njemu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.