Žrtva je žrtva samo kad je mrtva 1Foto: Nemanja Maraš

„Tragedija u Laktašima potresla je region“, tako glasi standardizovana floskula, uz obavezni dodatak da je „celo društvo podbacilo“ i da „svi nešto treba da naučimo“. Evo odmah jednog naravoučenija: nazovimo samoubistvo samoubistvom.

Ta reč tragedija sad već nije ništa drugo nego javni verbalni amortizer kojim se ljudske sudbine, u kojima prvo saučestvujemo svojim štamebrigalaštvom a posle izrazitom zabrinutošću, udaljavaju od stvarnog događaja i pretvaraju u književnu podvrstu.

U to sam prilično siguran; sve što ću pak ovde nadalje napisati nije tvrdnja niti popovanje sa etičkog Mont Everesta, već samo promišljanje koje ne upire prstom u drugoga izuzimajući sebe. Jer kao većina čitalaca i čitateljki, i ja živim u veku u kome nisam rođen; mi smo vremenski emigranti koji pokušavaju da steknu dozvolu trajnog boravka u svetu koji nije naš, hvatajući pravila u hodu.

A to nimalo nije naivna tema: momak kojeg više nema bio je dete ovog vremena; oni koji su ga javno ismejali to nisu. Nek se ne shvati kao advokatisanje onome što su uradili, kao ikakvo „oprosti im, ne znaju šta čine“, posredi je samo uočavanje razlike: ono o čemu mi razmišljamo tek pobočno ili nikako – novoj deci je jedina i najstvarnija stvarnost.

Dok je za naše tetke i strinke međusobno nelajkovanje slika na Fejsbuku novi žanr palanačke uvredice, klincima i klinkama sve to na mrežama je ozbiljan faktor prihvaćenosti ili odbačenosti, trajni presavijač karaktera, oblikovatelj celoživotnih samouverenosti ili nesigurnosti. Samim tim: potencijalni inkubator trauma, tolikih da ih krhkije duše ne mogu podneti. A tu svaka šala prestaje. Ali, mora li tek tu?

Otkad je ljudi, šala je – i slatka i ona neslana – imala tendenciju da se udomi: ili je primiš na svoj račun, ili je odnese vrag. Svet premrežen novim tehnologijama doneo je trusne promene: tihi raznosač novina ili skromna domaćica mogu u emisiji za talente pokazati raskoš svog glasa i opoznati se po celom globusu, ali se paralelno dešava i to da se sada svakoj nespretnosti isto tako celi globus cereka.

Gaf koji bi nekada bio ekskluzivna sprdnja samo za prisutne sada upada u viralni vir; dva minuta neke sitne nesnađenosti danas te obeleže za čitav život ako ih je zabeležila kamera. A kameru priručno ima gotovo svako. Ovo što živimo je novovestern u kom se kamere potežu iz opasača hitrošću na kojoj bi čuveni kauboj brži od svoje senke žestoko pozavideo. Ne samo zbog veštine, nego i zbog ubojitosti.

Na neki bizaran način, mi smo istovremeno i potpuno svesni da je sve javno – i nesvesni šta to ima da znači. Što omogućava da se oni balvanizaciji skloni dodatno balvanizuju: pošto je virtuelni život postao mera naše vrednosti na berzi realnosti, gurnućemo nekoga u mulj da bismo mi ispali face. I tako jedna situaciona sprdnja, koja je ružna ali bi u prošlom veku prošla kao benigna, postane kobna: sve je moglo da se završi tako što ona dva tipa kažu dečku: ej, zajebavamo se, opusti se, sve je u redu – ali ne, ovo doba suflira: ma snimi ga, biće hit, svi će se smejati.

Poriv koji je potpuno podvlastio homosapiensa: sve snimi, sve objavi, nije se desilo ako nije na mrežama. Naučna fantastika decenijama pretpostavlja da mašinama treba veštačka inteligencija da bi zavladale – a zapravo im čak ni to nije bilo potrebno da nas porobe. Porobili smo se sami. Porubili smo se, sveli na svoje internetske dublere. Naši mobilni telefoni nas poseduju.

Što nas privodi početku teksta: u Laktašima se desilo samoubistvo, najverovatnije uzrokovano pretvaranjem rugalačkog skeča u nešto što je jedan mladić doživeo kao svoju hiperjavnu bruku, iako je zapravo bila tuđa. Region se potresao, društvo je podbacilo, protokol se ponavlja zato što nikako da ispadnemo iz ukorenjenog rezona: kod nas, žrtva je žrtva samo kad je mrtva.

To zovemo tragedijom otud što ništa manje od toga ne računamo u tragično, reč nam služi samo za krajnje ishode. „Ubi ga prejaka reč“, kaže neko u komentarima na ovu vest; ne, to je prošli vek, ljude sada ubija mnogo manje. Cinik bi rekao da smo postali svileni, preosetljivi, ali od toga, kao i od svega što cinici kažu, nemamo ama baš ništa. Treba da vidimo šta ćemo s tim, umesto da ciničarimo (uzgred, tastatura je uradila i to: dodatno nas je ociničila).

Pa, šta ćemo? Daglas Adams, onamo na prvoj strani „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, kaže da je ovo ona planeta na kojoj su pre dve hiljade godina izvesnog tipa prikovali za drvo samo zato što je savetovao da ljudi, za promenu, počnu da se ponašaju ljubazno jedni prema drugima. Umesto što biraju ruganje. Biće da je baš u tome stvar.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.