Decenija od hapšenja Miškovića

San, koji je reklamiran kao „pravi tabloid“, a ne kao „ono ostalo smeće na kioscima“, nije postojao ni mesec dana, a još manje je ostalo do njegovog neslavnog kraja. Redakcijom su vladali panika i lekovi za smirenje, jer je od početka uvedeno nepisano pravilo da sve što je dogovoreno na jutarnjem kolegijumu, tokom poslepodneva pada u vodu i udarna vest postaje nešto što je nevidljivi, ali tada već prepoznatljiv glas, nalagao nekud odozgo.

Tog dana znak za uzbunu stigao je već ujutru. Uhapsili Miškovića! I Miškovićevog sina! I još neke tamo! Napolju veje. Sneg je do kolena. Depresija je nesalomiva.

Nikakva ekskluzivna vest, pa tako ni ova, nije mogla da popravi katastrofalno raspoloženje novinara i urednika Sana. Nije pomogla ni loše odglumljena euforija onih koji su nam preneli ovu „neverovatnu“ ekskluzivu, koja će, to smo već znali, sa mnogo sočnijim detaljima, sutradan krasiti naslovne stranice Informera i Kurira.

Trebalo je, dakle, uraditi svečani PR broj najbednijeg postojećeg žutog podlistka pod kontrolom njegove visosti, o njegovom prvom velikom trofeju.

Ne mogu da se setim kada su hapšeni Dulić i Dragin, tu negde, ali „žuti“ ministri nisu mogli da se mere sa ovakvim ulovom. Tačno se sećam reakcije kolektiva na usiljenu dreku prenetu „odozgo“. Nije je bilo. Ljudi koji su na posao dolazili i sa posla odlazili razmišljajući o samoubistvu nisu marili ni za šta.

Uvučeni u nešto što je potpuna suprotnost od onoga što im je obećavano, već posle desetak dana, oni su znali da je hapšenje Miškovića planirano, predviđeno i namešteno, ne bi li Vučić konačno bio katapultiran tamo gde treba.

Pošto sam pomogao oko preloma TV programa, odlazim u hodnik, na stepenište. Njih nekoliko ćute, sede i puše. Razmišljaju kako će kući po vejavici. Sedam pokraj njih i jedni drugima upućujemo poglede sažaljenja. Niko ne pominje Miškoviće. To je za nas bajata vest. Zbog toga što sam potpisujući fotke pljuvao po režimu, bio mi je zabranjen pristup prelamačima dok rade na prvih pet stranica. Tačnije, mogao sam gajbi dva sata pre ostalih. Tog dana i ranije.

Kada pitam: „Da li je moguće da si ikada mislio da će Vučić normalno vladati?“, previše često čujem: „Pa, ono kad je uhapsio Miškovića…“ Mišković za nas nije bio nikakva ekskluziva. Sudeći po tome kako je Vučić iz senke upravljao Sanom, prava ekskluziva bio je naš uvid u to kako će izgledati upravljanje Srbijom.

Na koliko je ono beše osuđen Miroslav Mišković i za šta tačno?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.