Foto: Radenko Topalović„Povodom ratnih zločina: znam ja da i Hrvati i Bošnjaci vrše ratne zločine nad Srbima i jedni nad drugima. Ali mene tište najviše zločini koje vrše pripadnici naroda kome i ja pripadam: osećam se krivim i jetkim na svoj narod što nema snage da to obuzda, da bude bolji nego što jeste – premda to možda nije ni moguće.“
Ovo je poslednja dnevnička zabeleška iz kapitalnog dela „Milovan Đilas: Raspad i rat, dnevnik 1989-1995“ (Vukotić media, 2022) koju sam sebi izdvojio, prekjuče, pre nego što ću, nakon puna tri meseca, završiti sa čitanjem.
Upisana je trećeg februara, 1995, a Đilas je nešto više od dva meseca kasnije umro.
Čitao sam ovu knjigu dugo iz dva razloga – najpre, oduševljen lucidnošću njenog autora, njegovim nepogrešivim ocenama i predviđanjima situacije u raspadajućoj Jugoslaviji.
Svi mi koji se sećamo ovog perioda, odlepićemo (odlepili smo) na Đilasov dnevnik.
Jedino gde je Đido uporno grešio bilo je predviđanje građanskog rata. Napisao je u jednom trenutku da je uporno odbijao da vidi da će rata biti jer je voleo Jugoslaviju, a ako bi ga bilo, to će značiti samo jedno: sigurnu propast Srba.
Gustirao sam, dakle. Svakog dana po nekoliko Đilasovih nedelja, prožetih istorijskim susretima, sa istorijskim ličnostima, od kojih je verovatno najveća istorijska ličnost bio upravo Đilas.
Sa njim su se savetovale demokrate i liberali, pa čak i nacionalisti i ratni drugovi, sve do stranih diplomata najvišeg ranga.
Hteo sam ovaj prikaz da pišem već na četvrtini knjige, potpuno raspamećen njenim sadržajem, ali sam se obuzdao.
Naslov knjige nas donekle vara, jer sugeriše da se fokusiramo na politička pitanja opisana u njoj.
Ona, ipak, prati svog autora, a pre toga, još strašnije, njegovu vernu suprugu Šteficu – Štefku, u smrt.
Stoga ovaj dnevnik možemo podeliti na dva dela, do proleća 1993, kada je autor bio u potpunosti usredsređen na ono što se dešava u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji i od proleća 1993, kada mu se supruga razbolela.
Od tog trenutka, zajedno sa Đilasom, prolazimo kroz najjezivije detalje njene bolesti, do avgusta, kada je u mukama preminula.
Znao sam da će Štefica umreti pre kraja knjige, a Milovan Đilas neposredno po njenom završetku.
Nisam, međutim, znao da je njena smrt bila toliko stravična, a i da sam znao, ne bih prestao da čitam knjigu, iz poštovanja prema autoru i mukama, koje su njegovu najužu porodicu i njega pratile decenijama.
To je drugi razlog što se čitanje odužilo. Bilo je jako teško čitati šta se dešava od proleća, 1993. do proleća, 1995.
Evo kraja teksta.
Ni tri kolumne ne bi bile dovoljne da podelim svoje oduševljenje Đilasovim dnevnikom. Imajte na umu, dakle, ovo nije samo zbornik mudrosti, već i mikroskopski pogled u tragični kraj života autora.
Hvala Aleksi Đilasu, jednom od „junaka“ dnevnika, što ga je priredio i objavio.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
