Đubre u Ćacilendu

Pandur na ulasku u Ćacilend me gleda, šta ja znam, mrko, pa mu smeštam jednu čvrgu, preciznije kokavac, posred čela. Preventivno delovanje je majka uspešnog poslovanja. Mislio sam da ću zateći one smradove kako hrču po šatorima, ali nisam bio u pravu. Zatičem ih kako se teturaju po blatu, koje je ostalo od travnjaka u nekada lepom parku. Bez brige, biće opet park, lepši i skuplji, čim završimo sa ovom tragikomedijom.

„Gospodine Dragiša…“, prepao se jedan, kao da je video duha svog dede. Neobrijan je, ali svi su oni neobrijani. Odnekud mi je poznat, ali svi su mi oni odnekud poznati.

„Šta je, šta si zinuo?“, odgovaram kroz škrgut zuba, što zbog uloge koju igram, što zbog kokaina kojim se pumpam poslednjih trideset plus godina, pa tako i malopre, pored vrtića.

„Mislili smo da ćete smotru vršiti malo kasnije…“, zamuckuje.

„Nisi ti tu da misliš, već da staneš mirno u mom prisustvu.“

„Izvinite, razumem!“, salutira, iskrivljen kao hrastova grana. „Alo, dolazite ovamo. Smotra!“, dovikuje ostatku svoje odvratne bande i oni, poput kordicepsa, hramljući hrle ka nama.

„Stoko odvratna, na šta to ličite“, primećujem. „Je l’ tako izgledaju elitni odredi našeg predsednika? Kako mislite da blatnjavi, upišani i usrani upadate na fakultete i silujete studentkinje, kada dođe trenutak?!“

Ćuti, banda.

„Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše, a?“, prisećam se mudrih reči učiteljice Zorice. „Sto sklekova, brzo!“

Uranjaju u blato i govna, ko zna šta se tu nakupilo za ova dva meseca, i rade sklekove, uslovno rečeno, jer to što rade ne može da se nazove sklekovima.

„Šta se tu krivite, bre!? Neprijatelj trči u Brisel, a vi ne možete deset sklekova da uradite. Ne valja, ispočetka! Jedan, dva…“, brojim, a oni, teško dišući, jedan po jedan, uranjaju u travu. „Diži se, smrdo“; izdajem naređenje onom koji me je dočekao.

Diže se, ne može na oči da gleda.

„Na šta ti to liči jedinica, jadniče? ‘Oćeš sad da te olupam drškom od prangije?“, hvatam se za pištolj, koji mi se nalazi pozadi, na uobičajenom mestu.

„Nemojte, šefe! Izujedaše nas krpelji, nemilosrdni su“, plačnim će glasom.

„VI ste jebeni krpelji! Uhvatili ste se za predsednikovu sisu i samo sisate! Nemoj da mi se smeješ, ti tamo! Sisate sisu, a sutra, kad krvožedni blokaderi preskoče ogradu i krenu u juriš, neće biti Dragiše da pripuca! A ni na muriju ne računajte!“

(nastaviće se)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.