Đubre u Niš

Malo sam jače mrknuo lobetinu pa mi je zasuzilo oko, te nakratko gubim kontrolu za volanom, što je dovoljno da se dva busa sa sendvičarima slupaju i na taj način dodatno osiromaše ionako bedan odziv. Da se razumemo, može odziv da bude bolji, ali scene kada Žvalavi plače jer ga više niko ne voli vrede više od dobro posećenog mitinga.

Jurim dalje, pevušim svoje omiljene pesme, kad imam šta da vidim – drama na autoputu. Vozilo iz Žvaljkove pratnje se zaustavilo. Dobro mi je poznato, jer sam ih nekoliko, po šezdeset odsto višoj ceni, uvalio tim majmunima. Ispred njega stoji auto iz pratnje onog Mamuta-Mazuta, odbijam da mu naučim ime. Deset takvih vozila uvalio sam vladi po ceni samo osamdeset pet odsto višoj u odnosu na konkurentne dobavljače.

Ona svraka je izašla napolje i krešti na lika koji je nabio slušalicu u uvo glumeći opasnost. Tu je i neka munjena spodoba, blamiraju se kao da su u školskom dvorištu. Ova snima mobilnim kako se ova dvojica pipkaju kao nekakve pičkice, a sendvičari im se smeju iz buseva u mimohodu. Otimam joj telefon, uz verbalno upozorenje: „Samo je Dragiša ovlašćen da diže frku. Mrš u kola.“

Jedno od vozila daje gas i piči na jug. Kladim se da je to Žvalavi, koji me je ugledao kako delim pravdu i napunivši pampers, utekao. Stižem u Niš i jedva čekam da me neki od pandura ne prepozna, pa da mu olupam pištolj o tintaru. Na moju žalost, svi su me prepoznali, uredno salutirali, a neki su se čak i klanjali. Dovozim se bentlijem do trga, ali tu toliko smrdi, da odustajem od boravka u tom zverinjaku i polazim ka delu grada u kom se nalaze kontramitingaši predvođeni studentarijom.

Ne mogu reći da mi nisu donekle simpatični, naročito otkako su prskali jajima one iz niškog odbora. Moglo je to, doduše i žešće, ali služba nikako uspešno da ih natera da prave ozbiljnija sranja. Zaustavljam se kod ćacija, spremnih na akciju. „Šta ste se iskrivili tu, čiji spid ste šmrkali, ološi glavati“, javljam se ljubazno, a oni se smeškaju. „Ajde, tamo u masu, primenite silu nad debilima koji se nađu previše blizu ogradi“.

Trojica odlaze da izvrše naređenje. Kako stoje stvari, ako budemo pravili još neki miting, moraćemo da provučemo struju kroz ogradu koja služi da sendvičari ne zbrišu. Sve pljeskavice su moje. Sva voda je moja. Sve mobilne klonjare su moje. Sve je moje. Mrčem kokaniđu i zadovoljno škrgućem zubićima.

Stavljam bedž na košuljicu sa srndaćima, otvaram prozor i provlačim se bentlijem kroz neprijatelja. Vičem: „Pumpaj, pumpaj…“ Drago im je, otpozdravljaju.

(nastavlja se)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.