Foto: Aleksandar RoknićKosova sam postao svestan kao osnovac. Bilo izvor svih nevolja Srbije osamdesetih. Iredenta je pretila Jugoslaviji, Srbi su iseljavani ili su bivali unakaženi, totalni mrak i užas, eto to je za mene bilo Kosovo, a priznajem, za mene je manje-više to i ostalo. Nije mi bilo milo što Albanci (koje su svi i tada zvali „Šiptari“) traže Kosovo republiku, ali nisam Kosovo osećao kao zenicu oka svoga, to je za mene tada i dalje bila SFRJ.
Ukidanje autonomije Kosovu je prošlo nekako mimo mene jer sam se tih tinejdžerskih dana bavio intenzivnom masturbacijom. Miting na Gazimestanu mi je izazvao osećaj gađenja prema Kosovu jer mi je Milošević bio odvratan. Onda se Jugoslavija raspala, a Kosovo je ostalo u faličnoj Jugoslaviji. Tokom devedesetih, svi smo znali da se na Kosovu sprovodi aparthejd nad Albancima i nije nas nešto to mnogo zanimalo.
Mislili smo, tako može večno. Devedeset odsto Albanaca ima svoje univerzitete i ograđene kuće, a srpska policija sa teškim naoružanjem patrolira okolo i uteruje im strah u kosti. Kad smo izgubili ratove preko Drine, odjednom je Kosovo oživelo. Oživelo je poput zombija iz lošeg horora, tako što su na njemu počeli teroristički napadi UČK. Bili smo uvereni, srediće to čuvena Miloševićeva policija očas posla. Što je Srbija na terenu lošije stajala, to je mit o Kosovu postajao sve jači.
Onda su nas Amerikanci bombardovali, a Kosovo okupirali. Tada se, siguran sam, kosovski mit smučio svakom normalnom. Problem je bio u tome što u Srbiji nema dovoljno normalnih. Milošević je srušen, „ne zato što je ratove vodio, već zato što ih je gubio“, a kosovski mit nastavio je da biva podgrejavan, ali bilo je to kao kad podgrevate spanać – otrovaćete se. Otrovani kosovskim mitom, turili smo Kosovo u preambulu Ustava koji je donesen krađom glasova na referendumu i tako je Kosovo, makar na papiru, (p)ostalo deo Srbije.
Prc. Kosovo je u februaru 2008. proglasilo nezavisnost (iznenađeni Pikaču) i ja sam prvi put zbog njega stradao. Naime, poslao sam svoju redovnu kolumnu dnevnom listu Politika, pod naslovom „Antiklimaks… i kako do njega doći“. Pisao sam upravo o ovome čime sam se bavio do kraja prethodnog pasusa, a iz Politike mi je stigao mejl: „Žao mi je, ali prekidamo saradnju, sve najbolje“. Posle kratkotrajne vladavine DS i SPS, na vlast su došle Sisolinijeve hijene, koje su za večni ostanak na vlasti strancima obećale zaokruženje nezavisnosti Kosova.
Drugi put sam zbog Kosova stradao jer sam ovo sa kraja prethodnog pasusa naglas rekao u jutarnjem programu TV Pink, 2013. Više nisam bio pozivan u jutarnje programe. Pre neki dan sam u šaljivom tonu čestitao nezavisnost otcepljenoj pokrajini, za šta sam bio nagrađen polemikom srpskih patriota na Instagramu o tome treba li mi glavu razbiti većim ili manjim maljem. Na Kosovu sam prvi i jedini put bio u martu, 2016, u Severnoj Mitrovici. Bolje da nisam.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
