Silovanje Miketića

Načitao sam se i naslušao raznih argumenata, koji uglavnom zaobilaze ono što je ključno u ovom slučaju.

Najpribližniji istini je svak ko veli da je Miketićeva privatnost svetinja, da to šta on radi u četiri zida mora tamo i da ostane, a da ako to snima, treba da ostane njemu, za uspomenu i dugo sećanje.

Dosta blisko istini je i stanovište da je upotreba ovakvog snimka u svrhe predizborne borbe najniži mogući oblik političkog borenja i često odraz panike onoga ko poteže za takvim gadostima.

Najdalje od istine su oni koji Miketiću prišivaju bilo kakvu krivicu vezanu za ovaj snimak.

Za šta je to Miketić kriv?

Nije kriv čak ni za to što su mu obili stan i odatle ukrali telefone i hard diskove.

Neki mudraci će reći kriv je što je od obijanja stana do kriznog trenutka imao vremena da osmisli krizni menadžment.

Miketić ga je, međutim, osmislio.

Odlučio je da kaže istinu.

Njegova supruga stala je uz njega.

Operedelili su se za herojski pristup nedelu koje im je počinjeno, što nije mnogo pomoglo u ukupnom zbiru.

Iako svi znamo da je ono što je Miketićima napravljeno nešto najodvratnije što može da se zamisli, iako svi znamo da su Miketići pravi, a oni koji su im smestili krivi, ipak svi osećamo duboko u sebi da su i Miketići, a i mi zajedno s njima, poniženi i poraženi.

Zašto je to tako?

Zato što ne živimo u državi već u lajt verziji koncentracionog logora u kome logorska uprava može da vam radi šta hoće, a logoraški mentalitet koji nam je usađen kriv je za to što se umesto Miketića osećamo krivi kada ga logoraška uprava izvrgne ruglu.

Reč je o najčistijem obliku siledžijstva, u kom se siledžija iživljava na jednom od nas, a mi ostali zbog toga osećamo nemoć, tugu, sramotu i poraz.

Nije poenta u izbacivanju Miketića iz političke utakmice, nije poenta ni u tome da se pokaže kako Miketić radi nešto nedopustivo, iz ovlašnog gledanja snimka zaključio sam da je Miketić vrlo čedan u odnosu na običaje logorske uprave.

Poenta je u najobičnijem iživljavanju.

U izdrkavanju nad porodicom Miketić na najodvratniji mogući način, silovanju nevinih ljudi, kojim se jasno ponavlja gradivo ko je ovde glavni i šta ti sve može.

Logorska uprava je tačno znala šta radi.

Ona je kod nas, logoraša, ovim iživljavanjem, izazvala iskonski strah, ona je pokazala da može sve, svakome, bez kazne.

Može se stoga zaključiti da je slučaj Miketić u sred kampanje poslužio pre svega za zastrašivanje, ne toliko nas koji smo suprotstavljeni režimu, koliko onih koji su u ovom trenutku deo režima.

Da im ne pada na pamet da talasaju, jer uprava logora poseduje svačiji snimak…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.