Foto: Radenko Topalović„Je l’ tvoja škola štrajkuje?“, pitao je ćale.
„Ne.“
„A zašto?“
„Zato što su u njoj sve same pičke.“
„Pa i ti si u njoj.“
„I ja sam pička. Kako da štrajkujem kad i ne moram da budem na časovima.“
„Kako to, ne moraš da budeš na časovima?“
„Mogu da bežim koliko hoću, a nastavnici me neće upisivati. Tako smo se dogovorili.“
„Koliko to traje?“
„Od početka školske godine.“
Posle druge godine s kojom smo jedva izašli na kraj, došla je treća, još gora. Bežali smo sa časova, ali nije bilo opraštanja. U roku od tri nedelje dobili smo ukore pred isključenje.
Promenili su nam razrednog starešinu.
Bivša razredna je postala direktor jedne gimnazije i preko TV je pretila učenicima da će ih izbaciti iz škole ako se priključe štrajku maturanata.
Učenici su se priključili, a ona je počela da ih izbacuje.
U roku od nekoliko dana izbacila je iz škole celu generaciju i proslavila se u javnosti.
Išlo joj je. Naš novi razredni predavao je osnove ekonomije, imao je bradu i bio je rešen da zavede red.
Na polugodištu smo dobili jedinice iz vladanja, a uslov da ih popravimo bio je da popravimo i uspeh u školi.
Na kraju treće godine bio sam dobar 2,66, a iz vladanja sam imao dva.
Na početku četvrte godine nastavili smo po starom, ali su neopravdani izostali. Svi su se pravili kao da se ništa ne dešava, čak su nam poklanjali ocene. I to dobre ocene. Ipak, povlastice su važile samo za Bakija, Kostu, Tozu i mene.
Neki su situaciju pripisivali ulozi koju je Bakijev ćale, čuveni bankar, imao u savetu roditelja.
Nastavnicima je davao pare sa računa s kojih običan smrtnik godinama nije mogao da ih podigne.
Nastavnici su nas slali da im fotokopiramo dokumenta za zaposlenje, da im kupujemo karte za vozove, autobuse i druga sredstva kojima se beži iz Beograda.
Prvo polugodište sam završio s uspehom 4,42.
„Znači, ne štrajkujete“, ponovio je ćale.
„Jok.“
Čim sam stigao kući, dohvatio sam slušalicu i okrenuo broj.
„Da?“
„Anita?“
„Da.“
„Stigao sam kući.“
„Da dođem?“
„Aha.“
Anita je bila predsednica odeljenske zajednice.
Nekada je živela u Batajnici s majkom i mlađim bratom, ali se na početku četvrte godine preselila kod ćaleta, koji je stanovao pet zgrada od mene.
Posle deset minuta zvonila je na vrata.
Poljubila me je u obraz i ušla u moju sobu.
U sobi su bile spuštene roletne, a pošto je stolica bila pretrpana stvarima, Anita je sela na krevet.
Uključio sam radio i seo pored nje.
„Znaš šta“, rekao sam, „mislim da bismo morali da štrajkujemo.“
„Zbog mature?“
„Da. Idiotski je da ceo grad štrajkuje, a mi da sedimo u školi kao neke pičke.“
„Tebe najčešće i nema u školi.“
„Zato je i glupo da ja organizujem protest. Ti bi, kao predsednica odeljenske zajednice, trebalo da mi pomogneš.“
„Ajde, dobro“, rekla je napokon. „Sutra na časovima digni dreku, a ja ću da te podržim.“
(Odlomak iz romana „Đavo je moj drug“)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
