„Ti si Ajs Nigrutin“, recenzija

Prvu i treću strofu, uz refren, izvodi Ajzak, a Marčelo drugu strofu, te završetak pesme. Muzika savršena, autoironija kod obojice besprekorna, a tekstovi smešni do bolova u stomaku. Ajzak u reperskim grupnjacima daje svoj maksimum. Ovaj izvanredni i vanredno duhoviti pesnik, poseduje takmičarski duh jer njegove rime u tandemima i trojkama uvek dominiraju.

To se najbolje vidi u supergrupi Bad Copy, gde inspirisan visokokvalitetnim kolegama Nigrutin iz pesme u pesmu „pobeđuje“.
Sva gospoda s kojima Nigrutin sarađuje četvrt veka (Prti Bee Gee, Bvana, Seven…) podjednako su mi draga. Oni čine neponovljivu barapsku celinu, najbolji reperski tim koji je ikada postojao u regionu, u kom svako ima svoju ulogu, ali Nigrutin je centarfor. U pesmi „Marčelo“ iz kolege je izvukao osvežavajuću tamnu stranu i ovaj jedinstveni projekat stoga je prava čarolija.

Gladno sam pretraživao Jutjub u potrazi za ostalim pesmama sa ovog albuma. Naredna je bila „Sin degen“, u kojoj Nigrutin, opisujući sukob oca iz generacije X sa sinom „degenom“ iz generacije Z, nepogrešivo slika suštinu jaza između dve generacije.

Pesma je toliko smešna, da sam je, kao i „Marčela“, odslušao pet puta zaredom, da bih se ponovo smejao, ali i da bih čuo delove koje pre nisam čuo jer sam se smejao delovima koji idu pre njih.

Posle dve pesme zaključio sam da je ceo album do jaja i nekako se strpio da se uveče pojavi na Dizeru, gde sam triput zaredom odslušao svih jedanaest pesama, plus intro. Za razliku od Nigrutinovih izdanja iz nekoliko prethodnih godina, koja su predstavljala izdrkavanje autora nad sopstvenom muzikom i slušaocima, prekjuče smo dobili njegov, po mom mišljenju, najbolji samostalni album.

Neizbežan je put u eksperimente, dok umetnik ne dođe u godine u kojima će, zahvaljujući tome što je omatorio, početi na nov i još bolji način da se bavi starim temama, poput vutre, bureka, piva i sarme, uključujući i nove, poput pomenutog „Sina degena“, ali i hita „Srce moga govneta“, koji se bavi medicinskim problemima čoveka koji je svašta turao u usta, želudac i creva, pa izbacio na dupe.

Uveliko sam premašio predviđeni broj slova, pa ću sad završiti. Od jedanaest pesama na albumu (plus intro), čak deset su veoma dobre ili odlične, jedino mi je bezveze poslednja o sečenom lososu. Kao što ne znam da li Ajzak zaista ima sina degena, tako ne znam ni da li je pesma o lososu produkt plejsment ili izdrkavanje za kraj ploče. Album je, međutim, toliko moćan, da ću zavoleti i nju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.