Vožnja letećim taksijem

Pre svega, bitno je da odaberete jednu od zvaničnih LETITAXI kompanija, ŽVALO 1, ŽVALO 2, ŽVALOV BRAT, taj neki rad.

Vozači su neprofesionalni, odraće vam kožu s leđa, uzeti sve iz novčanika, te skinuti ručni sat i patike, ali to je bolje od divljih LETITAXIJA, gde će vam odrati kožu s leđa, uzeti sve iz novčanika, te skinuti ručni sat i patike.

Leteće taksi stanice lako su uočljive vranama (golubova i vrabaca više nema) i letećim pacovima dugačkim tri metra (posledica nepravilnog skladištenja nuklearnog otpada).

Čoveku koji ne leti (jedini ljudi koje sam video da lete jesu oni koji to rade vertikalno naniže prilikom skoka s modernih oblakodera, kojima se Beograd ponosi), malo je teže da pozove LETITAXI. On mora prvo da uđe u zgradu, plati ŽVALO LIFT ili ŽVALOV BRAT LIFT, kako bi se popeo na LETITAXI sprat, odakle se izlazi na LETITAXI stanicu.

Odabrao sam crveni, na čelu kolone, ali se taksista pozadi izdrao na mene, jer je sa vozačem crvenog igrao šah na haubi, pa me je uputio na treće vozilo u redu.

Ušao sam u taksi, kineske i francuske proizvodnje, a unutra me je sačekalo namršteno lice koje pušta narodnjake.

Nije reklo ni dobar dan, ni izvolite, što je pružalo osećaj kao da sam kod kuće, odnosno u 2024. Rekao sam „EXPO 2027, molim vas“, a on je krenuo odmah da psuje vlast:

„Dokle će ovaj Žvalavi da nas jaše, steram mu ga“, režao je, iako je vozio ŽVALO 1 leteći taksi, „dosta bre više, na sve proteste sam išao, od devetog marta, do prekjuče, sve same jajare, niko kamen da baci, ja ti kažem, ovde neće biti promena mirnim putem, nema šanse.“

„Gospodine, molim vas…“, pokušao sam da ga urazumim, jer je sve vreme bio okrenut ka meni, a vrane mu udarale u šoferšajbnu. „Nije ti ovo crkva da se moliš, eno dole Sveti Sava, nekad bila najveća, sad je najveća rumunska i tako sve, brate, ni u čemu nismo glavni, čak ni u letećem taksiju, koji su pre nas uveli Grci…“

Hm, razmišljao sam, gledajući apsolutnu pustoš ispod nas, prošaranu neboderima, koliko se grad izmenio za ove tri godine, a pošto smo obletali oko polusrušenog Avalskog tornja, posumnjao sam da me taksista vozi okolo naokolo.

Pošto mu je pištolj bio za pojasom, nisam želeo da ulazim u konflikt. „Izvinite, zašto je sve razrušeno?“, pitao sam ga. „Si ti od juče, ne sećaš se bombardovanja?“, pljunu na patosnicu. „Ne, ja sam od danas, pošto sam došao vremeplovom! Ha!“

„O, ne još jedan s vremeplovom, e pa ucmekaću te pre nego što utekneš bez plaćanja!“, mašio se za pištolj, ali bilo je kasno.

Uskočio sam u vremeplov i vratio se kući, taman na vreme da napišem kolumnu.

Dobro, zakasnio sam sedam minuta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.