Idemo dalje

Koračaćemo u korak, možda ne uvek uporedo. I ne treba. Moja je reč jedna od pet miliona. Ni vrednija, ni važnija od tuđe. Ma kako meni ne prihvatljiva. Smisao slobode je u neslaganju. Umesto hora u jedan glas – solo pevanje. Pevanje i mišljenje, rekao bi neumrli Svetozar Marković.

Radujem se našem ponovnom susretu. Nemaš pojma, poštovani čitaoče, koliko se radujem. I sanjam da se obistini ona priča o caru Trojanu i kozijim ušima. Valjda će ta svirala demokratije jednom zasvirati ovom našom Srbijom. Nada umire poslednja. Ipak nije bilo zbogom. Ipak je bilo do viđenja.

Nije se ovde ništa nabolje pokrenulo od našeg poslednjeg sastanka. I mog poslednjeg napisa. Nažalost nije. Imali smo izbore bez izbora, imamo političku krizu, nastavlja se srpsko potonuće.

I dalje su sporni bazični principi demokratije, i dalje se gazi i preinačuje volja naroda, i dalje se kritičari vlasti nazivaju pogrdnim imenima. Ko god je protivnik vladajućeg režima i njegovog prvog čoveka, najgori je čovek na kugli Zemljinoj. Ma ko bio.

Školovan, neškolovan, poluškolovan, ma koje vere, nacije ili ličnog opredeljenja, uvek je ljudska ništarija. Slušamo to i trpimo već duže od trideset godina. Verovatno i punih osam decenija.

Unutrašnja sloboda je preduslov spoljašnje samostalnosti. Neće biti da je obratno. A upravo u tu inverziju, podmetnutu i neistinitu, nas uporno ubeđuju. „Srbija će o svojoj politici odlučivati slobodno i suvereno.

Neće nama prokleti stranci naređivati šta ćemo i kako ćemo raditi“, odjekuje sa Andrićevog venca. Čista demagogija. Podmetačina, kad moram da kažem. Jer, gore izrečeno u stvari znači: „Ja ću o svemu odlučivati slobodno i suvereno. Ja i niko drugi.“

Žalosna parafraza legendarne izjave Luja Četrnaestog, francuskog kralja iz dinastije Burbona na prelomu sedamnaestog i osamnaestog stoleća, onog što je izgradio Versaj i u njemu Salu ogledala, onog što je mnogo voleo da jede i pije vino. Najskuplje i najluksuznije. Zvuči poznato, zar ne?

Dve su ključne reči što definišu srpsku javnu scenu. Srpsku stvarnost. Našu sudbinu. Dve proste reči: vlast i zloupotreba.

U Srbiji je zavladala pomama vlasti. Opsesija vlašću. Svako bi da vlada nad drugim, da naređuje, zapoveda, odlučuje. Svako bi da od njega strahuju. Zaziru, uzmiču, povinuju se.

U toj vlastodžačkoj hijerarhiji na vrhu se nalazi veliki vođa. Vladar nad vladarima, moć nad moćima, čovek nad ljudima. Onaj što sve zna, za sve se pita, o svemu i svakom presuđuje. On je nepogrešiv i bezgrešan, on je izvor sve mudrosti ovog sveta, u njegovim su rukama sve poluge vlasti.

On komanduje svojom partijom, srpskim parlamentom, tužilaštvom i sudijama. On rukovodi policijom i vojskom. On je na čelu svih službi bezbednosti, bez njega nema ni školstva, ni zdravstva, ni života. Od njega zavisi kome će teći med i mleko, a kome će se opstanak pretvoriti u pakao. Ko će biti nagrađen, a ko progonjen.

Koga će veliki vođa pohvaliti, a koga će nagrditi. NJemu njegovi pljeskaju i ime uzvikuju i kad ih vređa i ponižava. NJemu je narod blagodaran za svaki dinar milostinje što im udeljuje.

Ta bolest vlastoljublja raširila se kao pandemija. Kao zaraza. Kao pošast. Najbolesniji je upravo taj što se na vrhu ugnezdio i što nam svakodnevno vedri i oblači. Što nam natura svoju silu, sve ogoljeniju i opasniju. Što nam otkriva univerzalne istine o nama i o svetu oko nas.

I uživa u svojoj bolesti. Postao je zavisnik od vlasti, vidi mu se u očima.

I ovi oko njega su jednako inficirani. Za njih su ljudi od formata niko i ništa baš zato što vlast nemaju. Pamet, integritet, znanje – šta je to u poređenju s batinom u šaci?

„Ko ste vi“, odzvanja Srbijom na svakom koraku. Jetko, zagriženo, glupo. No, takvi su vlastodršci kad im je vlast nekontrolisana. Ničim ograničena. Kad im se može što god im se prohte. Na našu nesreću ta je bolest vlastoljublja pogubna za celu naciju. Razara državu i njene institucije, truli tkivo narodno, lomi kičmu čoveka i građanina.

Niko, nikad i nigde blagodet video nije od autorirane, raspomaljene, vlasti. Video je svud i uvek samo jad. Jad i bedu. Tako je i u Srbiji. Bilo je i biće.

Sve što čini ovdašnja vlast, apsolutno sve što čini, svodi se na jednu reč, jedan pojam, jednu pojavu. Zloupotrebu.

Zloupotreba volje građana i izbornog postupka. Zloupotreba medija i društvenih mreža. Zloupotreba javnih ustanova. Zloupotreba državnih finansija. Zloupotreba crkve i crkvenih velikodostojnika. Zloupotreba osetljivih osećanja ljudi, njihovih trauma i predubeđenja. I, najposle, zloupotreba istine. Kao onomad kod Orvela.

Ova se vlast ničim drugim ne bavi, osim zloupotrebom. I obmanom.

Dobro onda. Ako je tako, zašto ćutimo? Zašto lekari i njihova udruženja ćute kad ih jedan od njih, pritom još i profesor Medicinskog fakulteta, bruka svojim nadrilekarskim besmislicama i namerno truje javnost? Znači li to da oni, u većini, pravdaju takav stav i smatraju dotičnog svojim uvaženim kolegom?

Zašto ćute sudije na sramne presude i obrazloženja tih presuda kojima se oslobađaju krivice oni za koje i beogradski vrapci znaju da su krivi? Znači li to da oni takve presude priznaju i takve sudije smatraju sebi ravnima?

Zašto ćute profesori, inženjeri, svi ostali građani? Iz konformizma, interesa, nezameranja? Ne okreću glavu, već je saginju. Da ne kažem nešto gore.

Hrabri smo da prstom pretimo velikim silama, omraženom Zapadu, prokletim Amerikancima. Hrabri smo u negiranju očiglednog. Hrabri smo na osnovu hrabrosti predaka. Busamo se u srpske grudi. Hvalimo se nacionalnim ponosom.

Ali zato klečimo pred sopstvenom vlašću, dozvoljavamo poniženja, prihvatamo manipulaciju, pristajemo na disciplinovanje. Vidimo, znamo i ćutimo.

Nije u Srbiji glavno pitanje jesmo li za vlast ili smo za opoziciju. Pitanje je u kakvoj zemlji želimo da živimo. Želimo li dostojanstvo, ispravnost, čestitost? Želimo li građanstvo ili podaništvo? Prava ili povlastice? Zaradu ili poklone? Želimo li jednakost svih pred zakonom, želimo li poštovanje našeg glasa i izbora, sopstven integritet i individualnu slobodu?

Želimo li zaštitu od zloupotrebe vlasti i kažnjavanje onih koji zloupotrebu čine? Ili želimo zemlju privilegovanih i deprivilegovanih, zemlju malog broja prebogatih i ogromnu većinu ubogih, zemlju neslobodnu i zarobljenu?

Još je neumrli Svetozar Marković, pominjem ga još jednom, pisao da je „unutrašnja sloboda uslov nacionalnog oslobođenja“. I bio je u pravu. Dalekovidi dvadesetosmogodišnjak. Zaječarac i socijalista. Pre tačno veka i po. Tempi passati, poštovani čitaoče. Tempi passati.

Ali, uprkos svemu, nema odustajanja. Nikad se nećemo predati. Borba za slobodnu Srbiju se nastavlja. Perom, rečju, korakom, stavom. Kako god. Gde god. I pobedićemo. Kad-tad.

Za to ti dobar stojim, poštovani čitaoče.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.