Il’ pukovnici il’… ne dao bog

„Ne veruj Danajcima ni darove kad nose“, opominje nas premudri Homer od pre tri milenijuma. Bezmalo. Poučno i dan-danji. I nama i univerzitetskim profesorima. I rektoru naročito.

Računali su ga za svog. Tako je i došao na položaj čelnika Beogradskog univerziteta. A onda je stao uz bok studentima i njihovoj blokadi. I držao se hrabro na iznenađenje mnogih. Potom je došao pod udar režimske mašinerije. Prvo je blaćen i vređan, da bi mu, u sledećem koraku počele stizati krivične prijave. Vrhunac je bio poziv na informativni razgovor u policiju baš na Veliki petak. Usledio je razgovor s tzv. predsednikom vlade i ponovna krivična prijava uz rektorovo odbijanje nastavka sastanka sa novopečenim glasnogovornikom predsednika Srbije.

Čuh od nekih profesorki fakulteta kako prekid blokada i obnova rada univerziteta nije isključen. Možda bi, po njihovom mišljenju, to bilo i preporučljivo rešenje, a da se protest nastavi alternativnim metodom. Kojim, ne rekoše. Ne bi bilo neočekivano da i ostalo nastavničko osoblje misli istovetno ili slično.

Dakle, šta se u najbližoj budućnosti može očekivati? U kom će se pravcu ukupna situacija u zemlji dalje razvijati i kakav će oblik uzeti?

Redovi što slede svojevrsna je pretpostavka budućih događaja. S rizikom flagrantnog promašaja.

Ali, uprkos nepredvidivosti, ajde da pokušam.

Vlastima i predsedniku Srbije bitno je samo jedno: ukidanje blokada i obnova redovnog funkcionisanja nastave. To bi za njih značilo pobedu nad „obojenom revolucijom“. Biće spremni na svako obećanje kako bi se kraj studentskog protesta, ovakvog kakav je, dostigao. A posle – videćemo. Ne postoji nikakva garancija da će se vlast držati onog što je obećala i o čemu se sa predstavnicima univerziteta dogovorila.

Naprotiv, daleko je izvesniji scenario u kom bi vlast, po normalizovanju stanja na univerzitetu krenula osvetoljubivim potezima prema onim što su se odvažili da joj se suprotstave. Univerziteti bi se, izvesno, našli pod žestokim napadom bez ikakvih mogućnosti odbrane. Ovo se odnosi i na studente, i na profesore i na rukovodstva. Rektor je, čini mi se, u najvećoj opasnosti upravo zbog „iznevere“ u očima vlastodržaca. Od poslušnika izmetnuo se u protivnika. A to se ne zaboravlja. I ne oprašta.

Jasno je da blokade ne mogu trajati u nedogled. Jasno je i da njihova efektivnost, s protokom vremena, postepeno gubi značaj. No, studenti i njihovi savetnici sami su sebe u takvu situaciju doveli upornim izbegavanjem direktne konfrontacije sa prvim čovekom Srbije. Jer, on je odgovoran za sve i predstavlja glavnog neprijatelja pobunjenog naroda i blokiranih univerziteta. Borba se vodi protiv njega, jedino što se finalni okršaj izbegava.

U takvim okolnostima ne preostaje mnogo mogućnosti za pobedu. On je taj koji sprečava ispunjenje zahteva i to nikad nije krio. On je taj koji pokreće sve poluge vlasti u nameri da zaustavi studentski protest. On je taj koji organizuje kontra-mitinge, podržava crnokapuljaše, stoji iza svake medijske harange. Svi znaju, niko ne reaguje.

Prevremeni parlamentarni izbori, ukoliko do njih dođe, za njega, i za njih će biti, spasonosni. Baš se u tome krije najpovoljniji izlaz za vlast. Kandidature, liste, politički stavovi, kontrola glasanja, izborni uslovi – sve je, sa stanovišta pobunjenog naroda, sporno.

Već smo iskusili na kakve je zloupotrebe u izbornom postupku vlast spremna i kakve manipulacije ima na raspolaganju. Pod postojećim uslovima i u ovako i ovoliko komplikovanim odnosima između studenata, njihovih nastavnika i opozicionih stranaka, izgledi na uspeh postaju još bleđi. I neizvesniji.

Imaju li svi ti raznorodni činioci usaglašene stavove o statusu Kosova, Ruskoj Federaciji, Evropskoj uniji, Bosni i Hercegovini, Srebrenici… Imaju li jedinstven stav o budućem ustrojstvu Srbije, mogućoj ustavnoj reviziji, demokratskim institucijama, vladavini prava, decentralizaciji… Pitanja se ređaju u neprekidnom i beskonačnom nizu.

Povrh toga, dođu lične sujete i pojedinačne ambicije političkih aktera. Ko će, u slučaju te imaginarne izborne pobede, zauzeti koju fotelju, ko će na koji položaj i gde će se plasirati njegovi partijski kadrovi. Posledica ovakvog razvoja događaja biće neminovan haos. Totalan haos. Biće, kao onomad, „ko u klin, ko u ploču“. Svako će pričati svoju priču. I tražiti za sebe, i za svoje, što značajnije mesto.

A vlast neće časiti ni časa. Optuživaće i podmetati, podgrevati rivalstva i kontraverze, okretati jedne protiv drugih, fabrikovati fantomske partije i lidere.

Uostalom, režim sigurno neće raspisati izbore ako nije apsolutno uveren u svoj trijumf. Naivno je, u najmanju ruku, nadati se u izbornu pobedu u postojećim uslovima i sa takmacem kao što je ovaj vladajući.

Zar tu lekciju dosad nismo naučili? Pravi potez predstavljaju tri stvari. Pritisak, pritisak i pritisak. Još jedan masovan skup u Beogradu, još jednom tri stotine hiljada ljudi u prestonici. Ali, ovog puta sa zahtevom ostavke predsednika Srbije. Nema razilaženja dok se taj zahtev ne ispuni. I to što pre. Časovnik otkucava.

Ponavljam zato što moram, ne zato što želim.

Nemam iluzija da će me iko poslušati. Ogromna većina se, najverovatnije sa mnom ne slaže. Iz ubeđenja ili uplašenosti, svejedno je. Ionako će se ubrzo razjasniti ko je bio u pravu. Ko će pobediti, a ko izgubiti. Kome odgovornost, a kome zasluge.

Konačan rezultat je mera svega. Tako je bilo i tako će ostati.

Kako god, Srbija će biti demokratska kad-tad. Bolje danas nego sutra. Bolje sad nego u budućnosti.

No, ako budemo morali, ponovo ćemo u tu bitku. Sa istim žarom i više sreće. Sreće i smelosti. Mi ili oni koji će doći posle nas…

Blokada RTS?

Tresla se gora, rodio se miš.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.