Drzneš li dalje, čućeš gromove… zemlje slobodne…

Studentski zahtevi neće biti ispunjeni. Nalog suda da se postupak za pad novosadske nadstrešnice vrati u fazu istrage rečito govori o tome. Trebalo mu je puna četiri meseca za tu epohalnu odluku. Namera opstrukcije je više nego očigledna. I vrapcima je jasno.

Ništa biti neće ni od prelazne vlade. Wishful thinking, što bi rekli Anglosaksonci. Prvi čovek ove vlasti imenovao je svog premijera i svoje ministre. Pritom je ponovio ko zna koji put da je prelazna vlada za njega neprihvatljiva ni pod kakvim uslovima i ni u kakvoj formi. Pametnom dovoljno. Dovoljno i polupametnom.

S ovim bi načisto morali biti studenti u protestu i pobunjeni građani. I tzv. opozicionari.

Nema ništa ni od kakvog popuštanja, ustupaka ili kompromisa. Nema ništa, niti će biti, od slobodnih i demokratskih izbora u ravnopravnim okolnostima. Nema ništa od odgovornog ponašanja državnih institucija, medijskih sloboda i prestanka progona neistomišljenika. Punkte.

Aktuelni režim i njegov neprikosnoveni vođ ne žele drugačiju Srbiju od ove koju su stvorili. Ne žele da usvoje nijednu jedinu stavku onih što protiv njih demonstriraju. Što im se protive i što im se suprotstavljaju. NE ŽELE.

Oni bi da i dalje vladaju kao dosad. Nekontrolisano, razulareno, nasilnički. I neće od takvog načina vladanja odustati. Ni oni, ni on.

Nadati se nekakvom dogovornom rešenju velika je iluzija, pogrešna i gubitnička. Jer, na delu je borba između demokrata i antidemokrata. U takvoj borbi ne postoji prostor za sporazum. Ili će ova zemlja biti demokratska ili neće biti demokratska. A da bi postala demokratska, ultimativno je razvlastiti antidemokratsku vlast. Conditio sine qua non. Ova je vlast glavna prepreka, glavna brana, glavni problem. Ona je zaprečila put Srbije ka demokratiji. I ne da joj da mrdne. Da se pomeri unapred. Ne da ni za jotu. Drži je zarobljenu, zaglavljenu, zatočenu. Mi smo građani strpani u domorodački rezervat. Kao onomad američki Indijanci.

Režimska politika je, gledamo iz dana u dan, utuk na utuk. Miting na miting, zahtevi na zahteve, studenti na studente. Uz pomoć ponekog crnokapuljaša. Egzotike radi. I batinanja u krajnjoj NUŽDI.

Svrha je u obesmišljavanju svega postojećeg. Svakog stava, svakog neslaganja, svake kritike. Svake alternative. I svega drugačijeg. Drugačijeg i prkosnog.

Mnogi još uvek ne shvataju o čemu je reč. Mnogi bi da nastave s taktiziranjem, iznurivanjem, razvlačenjem. Nesvesno ili namerno, ali takvim metodom pomažu režimu i njegovom opstanku. Zahvaljujući moći i resursima u svojim rukama, ovoj je vlasti u interesu da trenutna pat-pozicija što duže traje. Pat-pozicija za buntovan narod; vlastima ostaje široko polje. Ova vlast na raspolaganju ima niz poteza. Od najrepresivnijih do bolno ucenjivačkih. Od propagandnih do demagoških. Od kaznenih do ponižavajućih.

A šta stoji na strani pobunjenika?

Masovnost i pritisak. To je sve. Obe ove stvari su potrošive. Isključivo zavise od motivacije ljudi. Od njihove volje i rešenosti. Vere u pobedu. S protokom vremena, sasvim razumljivo, slabe i motivacija, i volja, i rešenost. Pobeda postaje sve nedostižniji ideal. Bledi obris u daljini.

Teraće ovaj po svom. Teraće i neće se obazirati ni na šta i ni na kog. Ako mu se dozvoli. Ako mu se omogući. A dozvoljava mu se i omogućuje. Suviše mu se daje vremena i prostora. Takva nedovoljno ofanzivna politika se lako može osvetiti.
Protivnik je i opasan i bezobziran. Domogao se apsolutne vlasti, neograničene moći, neverovatne sile i ne namerava da odstupi. Neće ni odstupiti, ni ustuknuti. Osim ukoliko na uzmicanje ne bude primoran. Na uzmicanje, povlačenje i finalnu predaju.

Sa ovakvim režimom i ovakvim predsednikom, Srbija nema ni trun izgleda za iole svetliju budućnost. Prošle smo subote, stoti put, videli kakvi su javni skupovi u njihovoj režiji. U kakvo ruglo pretvoriše centar Beograda. Kakva revija prostakluka, primitivizma i prljavštine. Kakav prizeman govor, kavgadžijski, kaćiperski, nezreo. Zagrižen i opak. On mrzi svakog rivala i svakog oponenta. On mrzi i studente u blokadi, ne obazire se na njihovu mladost i nezavisan duh. Oni i njihov protest idu mu na živce. Iritiraju ga do ludila, pre svega zato što mu ne podilaze i zato što ga ne zarezuju. Mrzi i njihove profesore. Na njih posebno ima pik.

Bojim se njegove i njihove osvete. Revanšizma i represalija. Brinem koliko će ljudi platiti najvišu cenu u slučaju, ne dao bog, neuspeha ovog svenarodnog pokreta za slobodu i pravdu. U šta li će Srbiju pretvoriti ako im se pruži prilika i dočekaju se na noge? Plašim se i pomisli.

Zato je naša pobeda imperativna. Nema druge opcije. Nema nerešenog ishoda. Ovo je bitka na sve ili ništa. I ulozi su najvredniji. Za njega i njegove, ulog je vlast. Za nas – demokratska Srbija.

Nije dobro što se ovo oteglo. Još je gore što je kolosalna šansa propuštena 15. marta. Tad je bilo i mnoštva, i raspoloženja, i energije, za završni čin. Sa tri stotine hiljada ljudi spremnih za odsutan proboj moglo se sve. Nismo se smeli razilaziti dok se režim i njegov prvi čovek ne strobore. Dok ne podnesu ostavku. Neopozivu i bezuslovnu. On prvi. Pre svih ostalih. Ne mogu da prežalim što nam je takva šansa otišla u nepovrat. Sad moramo ispočetka. Jovo nanovo. Ali sad svim snagama i punim samopouzdanjem. Samo tako i samo time ovaj režim i njegov prvi čovek padaju. Padaju i polažu oružje. Samo tako i samo će time ostaviti ovaj narod i ovu zemlju na miru. Pustiti ih da im lakne i krenu pravcem suprotnim od onog kojim su ih oni vodili.

Sve ostalo je zamajavanje i traćenje vremena. Lepo deluje, ama bez efekta. Veličanstveno, ama ne i plodonosno. Neodoljivo, ama nedorečeno.

Moramo delovati mudro i promišljeno. Brzo i efikasno. Oštro i beskompromisno. Oni jedino taj jezik razumeju. Zaziru jedino od čvrstine karaktera i ostvarenih dela. Odlučnosti i pritiska. Brojnosti i ulice.

I pobeda će biti naša. Naša i Srbijina. Studentima lovori, Srbiji sutrašnjica.

Još jedan korak. Od sedam milja, doduše.

Za opoziciju me pitaš, poštovani čitaoče?

Bez komentara.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.