Foto: Dusan Milenkovic / ATAImages.Neke rečenice vrede više od čitavih saopštenja. Ne zato što su važnije, nego zato što nenamerno otkriju način razmišljanja svog vremena.
Takva je bila i završna rečenica jednog saopštenja povodom imenovanja novog upravnika Ateljea 212:
„Da podsetimo, glumci Ateljea 212 među prvima su podržali studentske proteste.“
Zastala sam na toj rečenici.
Ne zato što govori nešto sporno o studentima. Nego zato što nema gotovo nikakve veze sa temom saopštenja.
Ako raspravljamo o tome da li je LJubiša Ristić dobar ili loš izbor za upravnika jednog pozorišta, kakve veze ima to što su glumci podržali studentski pokret?
Odgovor je jednostavan.
Ta rečenica nije tu da nešto objasni.
Ona nije argument.
Ona je signal.
Ona je tu da nekoga svrsta.
I upravo me je zato, sasvim neočekivano, vratila u devedesete.
Ne zbog Ljubiše Ristića.
Ne zbog Ateljea.
Nego zbog jednog obrasca mišljenja za koji sam verovala da je ostao iza nas.
Tih godina gotovo svaka rasprava završavala se istim pitanjem: Čiji si?
Podržavaš ili ne podržavaš?
Za nas si ili si protiv nas?
Sve ostalo bilo je manje važno. Argumenti su dolazili tek posle pripadnosti. Ponekad nisu dolazili uopšte.
Zato me ta jedna rečenica uznemirava više od samog saopštenja. Jer ona podseća da se u javni prostor polako vraća logika svrstavanja. Kao da više nije dovoljno da govoriš o nekoj odluci. Potrebno je da se zna i kojoj strani pripadaju njeni akteri.
A kada pripadnost postane argument, argumenti polako prestaju da budu važni.
Možda upravo zato ova priča nije o Ateljeu 212.
Nije ni o Ljubiši Ristiću.
Ona je o nama.
O društvu u kojem se sve ređe pita sta misliš?
A sve češće čiji si?
Jer od tebe se, izgleda, više ne očekuje da imaš argument.
Očekuje se da obučeš dres!
Autorka je novinaka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
