Generacija alfa

Iako je #OKMillennial serijal zamišljen kao tetkasta kolumna, o generacijskim razlikama, do sada još nisam pisala o generaciji alfa: najmlađoj generaciji, koja naseljava našu planetu.

Ova generacija je „obrnula aflabet“ i posle generacija X, Y, Z… vratila igricu na početak, na prvo slovo i „fabrička podešavanja“. Nezahvalno je pisati o generacijskim karakteristikama alfica, jer – još su bebe… a sve bebe liče… Ipak, pitam se: u kakve ljude će izrasti te bebe, rođene u ovom i ovakvom svetu?

Kada su u pitanju alfice, u našoj porodici – njihova rođenja nismo proslavili, onako kako nalažu tradicija i običaji. Rođeni su u koroni, u vreme policijskog časa, u vreme zabrane okupljanja i režima: maska-distanca. Nismo im išli na babine, niti u ikakve posete, mesecima… a sećam se i telefonskog razgovora sa svojom sestrom od tetke Marinom, koja me pita kada ću doći da upoznam novorođenu sestričinu.

„Kad stignu vakcine“, kažem joj i to ozbiljno mislim, iako u tom trenutku, vakcina protiv kovida, još nije izmišljena. Samim tim, moj odgovor zvuči kao: nikad, a to je najčudniji odgovor koji vam jedna tetka može dati, kad je pozovete da prvi put vidi vašu bebu.

Hoću da kažem: umesto radosti, rođenja generacije alfa pratile su ogromne brige i strah.

U danu kad se porodila moja sestra Višnja, udarna vest je bila korona, u porodilištu „Narodni front“. Bake bumerke, javljaju da se rodilo zdravo dete, a onda kukaju i plaču, jedna drugoj u slušalicu.

„Bože, samo da se izvuku!“, uzdiše moja majka, odlepljena od brige, iako je porođaj prošao u najboljem redu, a sestrić Dača, po rođenju, dobio ocenu 5.

Dača danas ima dve i po godine… To je onaj uzrast, u kom Englezi decu zovu „todler“, a Srbi se – barem na tviteru, gnušaju od ove tuđice. … U svakom slučaju, todler Dača je preležao i tu koronu, zajedno sa roditeljima i mlađom sestrom, koja još nema ni godinu dana… i čini mi se kao da tada, kada su stvarno bili bolesni, nismo pravili toliku paniku, kao na dan kad je rođen: samo desetak dana po uvođenju vanrednog stanja, dok smo aplaudirali doktorima u osam, a u osam i pet udarali u šerpe.

Dok je na našim krovovima, država organizovala bakljade, a mi sedeli u svojim dezinfikovanim kućama i prskali alkohol na ruke.

Juče, u nedeljnoj poseti malim alficama, glavna tema su bile predstojeće restrikcije struje.

Da li treba nabaviti anti-panik rasvetu, za kuću u kojoj rastu dve bebe? Koji su alternativni načini grejanja dečije sobe, za slučaj da grejanje na struju bude preskupo? Usput se, naravno, pričalo i o inflaciji. O cenama luksuzne robe koja se zove: hrana. O tome zašto su pelene kod Ekonomskog tigra, skuplje nego iste pelene u Nemačkoj… i o privatnom vrtiću, sa državnim subvencijama, u kome su se sva deca, računajući i jedno iz naše familije, prošle nedelje, potrovala salmonelom.

Sanitarna inspekcija je izašla na teren i kako kažu: nisu primetili nikakve nepravilnosti!

Pričalo se i kako je mojoj sestri od tetke, drugostepena komisija odbila molbu da produži porodiljsko odsustvo, jer – pored bebe od jedanaest meseci, ima i todlera, upisanog u vrtić. „Zašto vam je dete u vrtiću, ako vi SEDITE kod kuće?“, pitale su je cinične tete… kao da ne znaju da sa dvoje male dece, nema baš mnogo prilike za sedenje… i kao da je upisivanjem dvogodišnjaka u vrtić, na neki način, prevarila državu i oštetila budžet.

„Kad sve to sagledam, samo se pitam: kada će prestati s tim licemerjem i pričom o povećanju nataliteta?! Deca se ovde rađaju na sopstvenu odgovornost!“, kaže moja sestra, dok jednom rukom ljulja bebu, a drugom sprečava todlera da gurne prst u šteker.

I sve to u društvu, gde se izbori dobijaju pod parolom: „Za svu našu decu“. Gde se mesta u vrtiću gube, zbog političke nepodobnosti roditelja. Gde na svakih šest meseci, počinje nova kampanja: protiv akušerskog nasilja… ili već nešto vezano za strašno stanje u kom se nalaze naša porodilišta.

A svi to znamo… i opet – ništa!

I onda, stvarno: kakva će biti generacija alfa?!

Kakve će posledice na njih, ostaviti sva ta ogromna briga, uz koju su došli na ovaj uvrnut svet?

Kako će se odnositi spram svojih roditelja, koji ih odgajaju „na sopstvenu odgovornost“, bez istinske vere u bolju budućnost, ali sa ogromnim strahom da uvek može gore.

Iskreno želim da male alfe sve počnu od početka!

Da „okej-bumeruju“ svoje roditelje milenijalce i da zaprepaste zumere, onako kao što oni zaprepašćuju sve nas… Želim da mislim kako će, odrasli u našem velikom strahu, porasti u generaciju koja ne priznaje strah. I koja će nas naučiti tome šta je stvarno važno.

Alfice će spasiti svet. Ukoliko mi njih spasemo, od sveta, u kome rastu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.