Projekti generacije Z 1Foto: Miroslav Dragojević

Kada odrastaš među ikserima i milenijalcima, neminovno je da ćeš od ranog detinjstva, početi da se igraš „projekata“. Šta god da praviš, crtaš, smišljaš, gradiš ili rešavaš, kazaćeš: „radim na projektu“ , kako bi odraslima bilo jasno da je to što radiš – važno. Tako i moj sestrić, Boris, od kad je uopšte progovorio, neprestano eksplicira svoje projekte, po kući.

Odnekud je upio znanje metodološke razlike između „projekta“ i „istraživanja“, pa lepo ume da odvoji vreme kada „istražuje“ (bumeri bi rekli da čita; ikseri da gleda filmove; milenijalci da gugluje) i kada „radi projekat“ (na bumerskom: kada se igra)… Takođe, Boris je odavno svestan da se dve faze rada međusobno dopunjuju, pa postoje istraživanja, obeležena kao „just research“ i „projektna istraživanja“, čiji je cilj da se empirijski i praktično dokažu u narednoj fazi.

Dok je Boris bio mali i projekti su bili manji. Rešili biste ga donacijom u selotejpu, alatu ili nekom sitnom materiju. „Odakle dolazi ovaj stiropor?“, pitao bi, oprezno. „Iz farbare“, rekla bih… „A jel to skupo?“… Bilo je lako biti tetka, za sto kinti, po metru kvadratnom!

Takođe, bili smo mu korisni i kao test publika za igre koje smišlja.

„Kakva je to igra? Društvena igra, za stolom?“, zanimalo je goste.

„Igra na papiru“, objasnio bi Boris, da ih dodatno zbuni… Mi domaći, ili da tako kažem: stalni saradnici/ce na Borisovim projektima, znali smo da „igra na papiru“ znači detaljan scenario za nešto što se, u ovoj fazi, može testirati kao FRP (fantasy role play), ali da bi – u „follow up-u“, uz dodatan budžet za programere i animaciju, scenario mogao da se realizuje i kao strateška, video igra… Uvek smo se divili što nam je dete pametno i maštovito – ali, to je glupo pisati u novinama! Pretpostavljam da su sva deca takva.

Međutim, od kad je zvanično zagazio u tinejdžerstvo, Borisovi projekti su postali sve kompleksniji… Oblast gejminga njega više ne zanima! Sada smo na terenu nauke i to na terenu prirodnih nauka… a malo je reći da smo, porodično, nedorasli za konstruktivnu asistenciju na projektima ovog tipa.

„Utvrdio sam algoritam izračunavanja površine semena života!“, obaveštava me učenjak.

„Čega?!“, pita glupa tetka, verujući da je „seme života“ poetska kategorija: metafora ili slično… „Seme života! Znaš taj oblik?!“, nervira se tinejdžer, „I jeste poetska kategorija, jer je simbol! Egipat, Rimsko carstvo, Islam! Savršeno simetričan geometrijski oblik: sedam krugova, koji se prepliću, unutar osmog … Videla si taj oblik, sigurno!“, ubeđuje me, dok guglam.

„Da“, kažem, gledajući u hipnotički prikaz neke… mandale, rekla bih… ili tribala… na ekranu svog telefona, „Nisam znala da se zove seme života.“

„Zapravo, zove se: cvet. Čitav oblik zove se cvet. Seme je sedam unutrašnjih krugova, izvučenih iz osmog… Vidiš?“

„Vidim“, lažem, jer ne vidim ništa, osim hipnotički moćne šare, od koje mi se vrti u glavi.

„I?“, pita Boris, „Kako bi izračunala površinu tog oblika?“

„ZAŠTO bih uopšte računala površinu tog oblika?“ – lažna pragmatičnost kao pokušaj da prikrijem neznanje.

„TAKAV JE PROJEKAT!“, kaže zumer, bespogovorno. Pokušaj propao. Idemo dalje.

U satima koji slede, listamo „projektnu dokumentaciju“ . Stranice brojki, skica, oznaka, jednakostraničnih trouglova, koji se izdižu na osnovama poluprečnika kružnica, sa upisanim merama uglova. Formule poznate i nepoznate, postupno izvedene preko poznatih. Naravno, nemam pojma da li je išta od svega tačno, ali vidim da iza projekta stoje dani i dani napornog rada.

„Uradio sam to pošteno. Nisam zaokruživao na dve decimale“, kaže, dok gledam u brojeve, manje od nule, dakle: male… ali, ispisane u vrlo dugim nizovima cifara. „Razumeš?“, pita me.

Ja klimam glavom, mada baš ništa ne razumem, sem onog što sam i pre znala: dete je pametno… OK, malo isuviše pametno, za moj nivo algebre, koji se inače solidno kotira na pijaci ili na kasi.

„Šta radiš tu?“, pitam Borisovu majku, kada je zateknem samu, u mraku.

„Slušam predavanje“, kaže i skida slušalice, dok palim svetlo.

„Kakvo predavanje?“

„O božanskoj geometriji Pitagorinih tela.“

„Zar i ti, sestro ikserko?!“, zavapim očajno, „Zar nismo mi, ono… umetnička… novinarska… Društvenjačka porodica?!“

„A šta da radim?!“, pita me strogo, „TAKAV JE PROJEKAT! Majka sam! Moram makar da pokušam da razumem o čemu priča!“

Zaključak: treba nam dopunska nastava i resursna literatura. U suprotnom, dete će nas „skinuti s projekta“ i potražiti neku srećniju porodicu, da mu asistira… Da ste mi rekli da će mi matematika biti potrebna kad budem tetka, ja bih je učila na vreme, a ne ovako, pod stare dane… Kasno je za mene, kažem… A mislim: kad pre?!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.