Srpska kultura i međunarodna cenzura

Sem toga, češki je slovenski jezik, pa ako se pažljivo zagledam u ovu rečenicu, jasno mi da se u njoj pominju politički stav Srbije o ratu u Ukrajini i gostovanje srpskog pozorišta koje – nije moguće… Da li sam iznenađena?… Nisam. Da li sam ljuta?… Nisam ni to.

Već nekih sedam-osam godina otadžbina me trenira za svetsko takmičenje pozorišnih autora, u broju otkazanih predstava… A pritom, ne mislim na kovid- režim rada kulturnih institucija, koji se, sada već tradicionalno, ukida čim se raspišu izbori… Mislim na pojavu, koju obično nazivamo cenzurom, iako su mnogo adekvatniji izrazi: javašluk, privatizacija države i apsolutna nekometentnost partijskih kadrova, u kulturi.

Mislim, dakle, na misteriozna skidanja naših naslova, s repertoara i sve neobične događaje – ono kad upravnik neke ustanove kulture, čovek od reda i integriteta, iznenada prestane da odgovara na tvoje pozive i mejlove, pa prvo pomisliš da mu se možda desilo nešto strašno, a onda dobiješ insajdersku informaciju, od kolega… To strašno što mu se desilo, zapravo si – ti. Ti i tvoja predstava, koja – ne znamo tačno o čemu govori, ali znamo čija je – u međuvremenu smo te guglovali – pa smo na osnovu tvojih tvitova zaključili kakve predstave praviš.

U godinama za nama, ta vrsta otkazivanja postala je redovna praksa u našem poslu. Kao probe ili na primer – predstave. Na deset odigranih jedna je otkazana – i to je tako.

Jedina razlika između toga kako to rade Česi, a kako mi – jeste u eksplicitnosti i nazivanju stvari pravim imenima. Politički razlozi, na češkom, tačno se tako i zovu. Na srpskom, obično kažemo nešto diplomatski i uvijeno… „Tehnički problemi“… „Umanjen budžet“… I tako, barem dok čitava stvar ne stigne u medije…. E, kad se dođe do medija, onda se reči više ne biraju! Izdajnici, lažna elita, strani plaćenici i ološ… Gađamo se, ko čime stigne, jer – zna se da mediji vole skandale… A pozorišni umetnici, koji se se tuku i pljuju u blatu – to je uvek veoma kliktabilno!

U Češkoj, toga – izgleda, nema…. Ili bar nema za strance… Jedno direktno „není možné“, stavlja tačku na višemesečne pregovore, dogovore i planove i pozorište koje je, isprva, bilo srećno da ugosti našu predstavu – više nije spremno ni da razgovara s nama.

„Zbog političkog stava Srbije prema ratu u Ukrajini gostovanje srpskog pozorišta – nije moguće.“

U Srbiji, otkazuju nas jer misle da smo protiv države. U inostranstvu nas isto otkazuju, zato što misle da smo država… Ukratko: gde god stanem, stojim na pogrešnoj strani!… A đavo bi ga znao koja je strana ovde prava… U svakom slučaju, ja sam uvek na onoj strani koja je – otkazana, pa onda uživam u reputaciji „zabranjivane autorke“… I stvarno, ali baš ono – najstvarnije i najiskrenije, nemam u sebi nikakvu emociju, tipa ljutnje.

Kada te otkažu u tvojoj zemlji, imaš moralnu obavezu… Imaš građansku dužnost – da reaguješ, da objasniš, da se braniš, da uđeš u javnu raspravu, koja vodi u otvoren sukob. Ne radiš ti to zbog svoje predstave na jednom lokalnom festivalu, nego zbog društva, u kome treba da živiš i sutra i sledeće godine… Pa, onda misliš: negde se mora povući granica, jer otkazivanja – ako postanu češća, vode ukidanju prava na rad!

Kada te otkažu u inostranstvu, stvari su mnogo jednostavnije – prekrižiš planirano gostovanje rokovniku i kažeš: dobro, planovi i postoje zato da bi se menjali!

Jedina stvar koja me malo brine jeste pitanje: hoće li sada stalno biti ovako?! Ili preciznije: da li će OPET sve biti ovako, kao devedesetih i kao pod sankcijama i kao sa plavim pasošem u redovima za vize?

Hoće li biti ovako za sve umetnike iz naše zemlje? I da li će stati na umetnicima ili se odnosi i na sportiste? Ili na đake ili studente ili na primer poslovne ljude?! … Da li je mali direktor, malog pozorišta u Češkoj, malo preterao u strahu za svoju malu platu ili u pokušaju da dokaže svoju veliku „pravovernost“… ili je ovo tretman koji nas čeka u budućnosti – gde god da krenemo da nešto odigramo, uradimo ili naučimo?

Odgovor nemam, ali verujem da će ga doneti vreme. U mom rokovniku do kraja godine ima još upisanih gostovanja, pa ćemo videti hoće li biti odigrana ili prekrižena. Jedina građanska dužnost, koju sa tim u vezi osećam – jeste da izađem na izbore i zaokružim onu opciju, čije stavove o ratu u Ukrajini – delim i osećam kao svoje.

Jer, kad bi zvanična politika naše države bila odraz mojih ubeđenja, onda bi kenseli iz inostranstva imali barem nekakvog smisla!