Nedelja dva srpska Emira, Asmira i Novaka

Odveo me je profesor, kako voli da ga oslovljavaju, i do obližnjeg Višegrada, gde je prošlog leta započeo još veći stvaralački i graditeljski poduhvat – zidanje grada od kamena u renesansnom stilu. Pamtim Kustinu priču izgovorenu u dahu na Mehmed-pašinom mostu: „U vreme evropske renesanse naši krajevi su bili pod Otomanskom okupacijom tako da nas renesansa u arhitekturi nije ni dotakla. Pogledajte zgradu Opštine Višegrad i ovu kuću pored nje na kojoj velikim slovima piše „Krčma“. To su objekti kao stvoreni za rađanje mržnje među ljudima, što je Ivo Andrić nobelovski opisao u svom životnom delu „Na Drini ćuprija“. Zidanje Andrićevog grada zapravo je pokušaj da se putem tog oplemenjenog prostora izborimo za mir a ne mržnju, da vratimo svoj izgubljeni identitet i homogenu sliku prostora kojeg se niko neće stideti.“

Na Vidovdan prošle nedelje, profesorova mašta pretvorena je u stvarnost. Na centralnom trgu Kamengrada Emir je zauvek spojio dva najznamenitija Srbina svih vremena. Na Trgu koji nosi ime Nikole Tesle dominira 2,4 metra visok spomenik Ivi Andriću. Graditeljskim poduhvatima nezabeleženim u Srbiji još od srednjeg veka, prvi srpski Emir definitivno je, uz Milana Jankovića Ceptera i Novaka Đokovića, postao jedan od trojice najznamenitijih Srba današnjice.

Takoreći niotkuda, na javnu scenu Srbije, preskačući preko deset prepona ravnomerno raspoređenih u krugu od 400 metara, uskočio je još jedan Emir prezimena Bekrić. Do prošlonedeljnog atletskog Prvenstva Evrope u Helsinkiju za Emira Bekrića znali su samo oni, u Srbiji malobrojni ljudi, totalno posvećeni kraljici sportova i poneki sportski novinar. S ponosom ističem da u arhivi moje Sportske galaksije postoji reportaža snimljena pre više godina, na treningu grupe devojčica i dečaka AK Novi Beograd koju je i tada trenirala Mirjana Stojanović. Bekrić i njegovi klupski drugari trenirali su na jednoj bežanijskoj ledini, a društvo su im pravili koze i ovce, koje su pored te „srpske atletske staze“ budućih šampiona, mirno pasle. Kad se čovek seti da je u prošlom veku, u sličnom neatletskom ambijentu na nasipu kraj Morave u Ćupriji, profesor Aca Petrović stvorio i svetsku rekorderku Veru Nikolić (800m), evropsku šampionku Snežanu Pajkić (1.500m), pa zatim svetski vrednog Dragana Zdravkovića (1.500 i 3.000m) i druge, ne može a da se ne upita: Zašto je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema ni atletski stadion ni atletsku dvoranu? Nemamo atletsku infrastrukturu, ali zato imamo najveću vojsku sportske birokratije na kontinentu na čelu sa Ministarstvom sporta. Njihove radne obaveze su više nego teške: svakom srpskom sportisti kad osvoji medalju, prvo šalju čestitke, a na kraju godine uručuju im plakete za uspomenu i dugo sećanje. A za to vreme Emir Kusturica u skijanju, Veselin Jevrosimović u atletici i još poneki malobrojni sportski entuzijasti ulažu sopstveni novac u tu zlatnu sportsku decu Srbije, kako bi se svi mi radovali i ponosili.

Emir Bekrić vicešampion Evrope na 400 m s preponama (sa novim državnim rekordom 49.37 sek) prvi je trkač (dakle muškarac) u istoriji srpske atletike sa osvojenom medaljom na velikom međunarodnom takmičenju. Slede Olimpijske igre u Londonu. Svi će u Srbiji očekivati da Emir Bekrić ponovo osvoji medalju. To nije ni sportski ni realno, ali je moguće. Jer Emir, poput Novaka Đokovića, ima sopstvenu sportsku filozofiju. „Spreman sam“, rekao je posle velikog uspeha u Helsinkiju „i ne opterećujem se rivalima. Fokusiran sam na sopstvenu trku (kao Novak na svoju igru op. autora) i ne osećam nikakvu presiju. Moj cilj je da istrčim trku sa rezultatom od oko 48,80 sek. To bi trebalo da bude dovoljno za medalju u Londonu, a ako ne bude, Bože moj, mlad sam, biće još takmičenja.“

U Helsinkiju je zablistao i jedan Asmir prezimena Kolašinac, a rodom iz Sjenice. Osvojio je bronzanu medalju u bacanju kugle (20,36m). Deset godina se ovaj kolos sa Peštera mučio da prebaci i tu granicu od 20 m koja deli bacače na dobre i solidne. U Helsinkiju je imao dva hica preko 20,30, a to znači da je krenuo u „lov“ na magičnih 21m, što garantuje medalju na svakom velikom takmičenju.

Ovu priču završavam konstatacijom da je najbolji sportista sveta u 2011. godini Novak Đoković, na putu da odbrani naziv pobednika Vimbldona, a to znači i prvo mesto na svetskoj rang listi, jer je glavni rival Nadal ispao već u drugom kolu.

Dva Emira, Asmir i Novak, uprkos svim Srbima koji negiraju svaki pokušaj napretka i uspeha, svojim ličnim primerima, a to će reći samo radom i talentom, a ne praznim pričama i marketingom, pokazuju kako se pobeđuje „filozofija bede“ u koju smo zapali. Na putu izbavljenja oni su ti koji će nas spasiti.