Terminološki tu nije bilo ništa sporno. Element inostranosti je izraz iz pravne nauke poznat svakom ko je makar malo uplovio u tu nauku, kroz međunarodno privatno pravo, na primer.

Dabome, ko se smejao zbog suštinskih razloga, dakle zbog kletih elemenata inostranosti koji nam kontinuirano zagorčavaju život – ako je to bio smisao upotrebe ovog izraza, a vrlo moguće da jeste – imao je rašta. Ti elementi stalno su opravdanje za ovdašnje „home made“ naopakosti za koje su krivi niko drugi nego domaći elementi, nazovimo ih elementi srpstva, i koji nas iz generacije u generaciju sprečavaju da budemo makar malo normalna zemlja.

Jedan sasvim osoben element srpstva fenomen je koji se uočava u našim medijima, pretežno takozvanim patriotskim, i koji već više nego dovoljno razvaljenom „srpstvu“ čini u najmanju ruku medveđu uslugu. Stvar je u sklonosti navedenih medija da neku vest/događaj/pojavu iz sveta koja nema veze sa „našincima“ smatraju irelevantnom. Još gora je sklonost dovođenja u vezu vesti/događaja/pojava iz sveta sa nama, po svaku cenu. Na primer, Tramp nas se tiče u meri u kojoj se mi Srbi/Albanci i ostali YU naslednici tičemo njega, a donedavno ga se uopšte nismo ni ticali, sada su se stvari za mrvicu promenile.

Tu je onda i „praćenje“ onoga što po svetu rade „naših gora listovi“ od kojih neki nisu ni svesni da su navodno to ili da ih tako doživljavamo. Može se i razumeti proslavljanje njihovih uspeha u sportu/umetnosti/nauci kao da su naši. Naši mediji, međutim, love elemente srpstva i po svemu efemernih vesti u inostranstvu – na primer „Srbin krao gvožđe u Švedskoj“. Dok švedske novine baš briga za nacionalnost lopova, mi nekako prokljuvimo da je Srbenda.

Poslednji slučaj je masakr na Novom Zelandu. Ubica pominjao neke istorijske ličnosti iz Srbije, ali i iz Crne Gore, slušao pre pokolja pesmu u kojoj se pominje Karadžić. U redu, vest je potekla od bosanskog diplomate, raspisali se po tome i u Bosni, a bogami i Rvati, ali onda udariše i naše novinarske patriote na sva zvona. Ispade maltene šteta što je masovni ubica Australijanac koji je samo nadahnuće pronašao i na Balkanu, ali nije naš.

Ne, nije zaključak da treba da se pokrijemo ušima, što bi se reklo. Ako se zločinac nadahnjivao našim „herojima“ – Vesiću imaš preko puta Kalemegdana sveže ispisani veliki grafit „Radovan Karadžić heroj“, idi briši – trebalo bi da se zabrinemo. Ne, međutim, senzacionalizmom i naglašavanjem stvari u vesti koje nikom drugom u svetu nisu naročito bitne do nama i našim komšijama, već prihvatanjem činjenice da su neki naši heroji zločinci, i kroz medije i kroz obrazovni sistem, i kroz odgovornu politiku.

Ali da, to je već teren Diznilenda. Realnost je nešto drugo.

U međuvremenu, novinar Frankfurter algemajne cajtunga, dobar poznavalac balkanskih gora i njenih listova Mihael Martens, objavio je tekst pod nazivom „Srpski ekstremizam na Novom Zelandu“ gde piše kako je australijski ubica, kao i Brejvik svojevremeno, nadahnuće pronašao na Balkanu… Nisam siguran da Martens nadahnuće nije pronašao i u našim medijima.