Foto: S. MilojkovićOsim, valjda, onog francuskog kralja koji se tako izjašnjavao i svih drugih „knezova ovoga sveta“ koji se možda ne odazivaju na ime države, ali postupaju kao da to jesu.
Da nisam Srbija zaključio sam ne tako skoro, ali sam se u tom uverenju učvrstio poslednjih godina čitajući naslove kao što su: „Cela Srbija na nogama“, „Cela Srbija bruji o…“, „Slučaj koji je potresao Srbiju“, „Srbija šokirana“.
Čitam naslove, pa se pogledam: nit sam, u datom trenutku, na nogama, niti, bilo kada, brujim, niti sam, opet u datom trenutku, potresen, šokiran, iznenađen. U poslednjem slučaju zlostavljane glumice koja je razotkrila zlostavljača bilo mi je isto tako. Da sam ravnodušan – nisam. Niti mislim da slučaj ne zavređuje pažnju. O, da. Zavređuje. Pažnju svih, institucija i društva.
Ali me sva ta ustajanja na noge, brujanja, sve te potresenosti i šokiranosti vode uverenju da je stanje stvari upravo suprotno i pobuđuju mi sumnju da nabrojanih afekata, zapravo, i nema.
Osim u naslovima. Slučaj je, kažu naslovi dalje, pokrenuo lavinu. Naslovi ama baš svuda, te ne mogu da se okomim na nesrećne tabloide. Slučaj je, kažu naslovi dalje, otvorio Pandorinu kutiju.
Ista stvar – tako kažu naslovi baš svuda. Jadna Pandora. U redu, neka je pokrenuta lavina, neka je otvorena Pandorina kutija, može biti da se bavim efemernim stvarima i da mašim poentu.
Ako se broj zlostavljača privedenih pravdi uvećava – to toplo pozdravljam. Ako se broj žrtava koje se odvažuju da zlostavljače prijave gde treba, to takođe podržavam. Bez toga nema rešavanja problema.
Ponajbolje bi bilo da se prijavljivanja, ako se pitaju sastavljači naslova, obavljaju baš kod njih. U vidu ispovesti, običnih ili ekskluzivnih, koje su se odavno, na uštrb intervjua, iz crkava preselile u medije.
Ma u redu je i to, uloga medija i jeste da razotkrivaju društvenu patologiju i da doprinose njenom lečenju. Ako institucije – gle čuda – ne funkcionišu, žrtvama ne preostaje drugo nego da se obrate medijima koji žude za ispovestima.
Ali jednom institucije moraju da profunkcionišu, bilo da je reč o slučajevima zlostavljanja devojčica i žena ili, recimo, slučajevima korupcije.
Sećam se, kad bejah na početku rada u novinama, a tome ima otprilike dve decenije, reči jednoga lekara, člana jedne bivše stranke, koji mi je, mladom i naivnom, na pitanje kako se treba boriti protiv korupcije u zdravstvu, zapanjeno odgovorio: „Kakva korupcija u zdravstvu? Pa korupcije u zdravstvu nema“.
Ne pitah ga ništa dalje, nego turih to u naslov – da „zabruji“.
Danas niko ko predstavlja neku instituciju ne bi rekao da korupcije ili zlostavljanja nema. Ili da nema ubistava, kriminala. Još kako će reći da svega toga ima – pa Srbija, u koju valjda spadaju i njene institucije, zbog toga je na nogama, bruji, potresa se i šokira – ama stvari večito ostaju iste.
Bojim se da će i posle ovog poslednjeg slučaja lavine koja je otvorila Pandorinu kutiju – ili je možda iz Pandorine kutije lavina izletela – stvari isto tako ostati iste. I da ćemo se brzo, što je prirodno, umoriti od opisanog stanja uzbuđenosti.
Odličan komentator
Gospodine Mitrovicu, zivimo u takvim vremenima da je coveku, po – kako rekoste – tabloidima, jedino preostalo da ljudi prate njihove gromoglasne, ili bolje reci, bombasticne izvestaje, koji vise nisu ni zacudjujuci a ni otreznjujuci, jer se sve svodi po onoj da je istina najmanje pozeljna a da su njene suprotnosti privlacnije, u ovim vremenima u kojima nista vise nije kao sto je nekada bilo, i da svako cudo vise ne traje, kao ranije „tri“ dana, vec se to sve svelo na nekoliko sati, pa bogami i trenutaka. Jer nam je oduzeto pravo na trezvena razmisljanja.
Pandorina kutija vise nije interesantna jer je narod – sto kazu – ukapirao – da u njoj nema sta ni da se vidi, jer je ispraznjena poprilicno odavno, tako da su nam i tu mogucnost uskratili, da se velikacko iznenadimo njenim otvaranjem.
Nisam vise siguran u bilo kakvu istinu, jer se sve zasniva na politickim „istinama“ koje nam zamagljuju vidike ili zabasuruju narodne „lazi“ o njihovim „istinama“ koje nam cine uslugu da ne moramo da razmisljamo svojom glavom i da se ne opterecujemo koje – kakvim zvrzlamama, kad oni o svemu misle i rade u najboljem slucaju, za nase dobro. Naravno da bi njima kao rukovodecim ljudima, sto je i razumljivo (ali ne i narodu) bilo jos bolje.
Cini mi se da je Sizif potekao sa balkanskih prostora, jer mu je istorijska uloga bila namenjena da dokaze da iz inata, ma koliko ga to kostalo snage i zivaca, dokaze da moze da izadje na kraj sa kamenom, ne racunajuci na kosinu brda i inat kamena, da mu se suprotstavi.
Razumevajuci, nekadasnja misljenja da su zene slabije od muskaraca i da je njihova uloga bila da drze tri coska temelja od kuce, a da je muskarcima pripadao samo jedan cosak, u nekakvom daljem ne razumevanju ili ne slaganju, a pri rastavljanju, coveku pripadala sva cetiri coska, a zeni samo ono sto je donela pri sklapanju zajednistva. Ipak pomerena granica, zahvaljujuci zenskim upornostima, da se u svemu uporedjuju sa muskarcima, dovele do toga da su samo nakalemile na svoja pleca jos vise obaveze bez prava da zadrze bar jedan od ona njihova tri coska kuce.
A da je bilo, bilo je, da su zene uvek trpele svakakva zlostavljanja, pocev od prastarih vremena kada su ih inkvizitori proglasavali da poseduju natrprirodne moci, da mogu cak i na metlama da lete, pa su ih, crkveni velikodostojnici, ne razumevajuci daleku buducnost, da ce ljudi zaista leteti (ali ne na metlama, vec raznim sokocalima) spaljivali proglasavajuci ih vesticama.
Naravno, to su daleka vremena iza mnogih generacija, koje su menjale svoje navike, pa samim tim i one su se menjale, sve do danasnjih dana.
Ali je ostala neutoljiva zelja ili se zadrzao taj nemilosrdni gen kod predatora da su zene stvorene samo da trpe njihove nasilne pohotnosti, bez pristanka na takvu vrstu njihove „zabave“.
Ako je tacno, kako se istorijski pripoveda, da je nekada postajlo vreme matrijarhata, m’lim nesto da su sazrela vremena da zene povrate taj svoj, davno iscileli vladalacki gen, nadajuci se da ce svima biti bolje, mada nismo dovoljno upoznati sa ponasanjima zena u tim vremenima, pitajuci se da li su bile toliko pohotljive kao danasnji predatori, pa je taj neukrotivi gen pamcenjem, a ne prirodnim ponasanjima, presao sa matrijarhata na patrijarhat. Sto ce reci, zenski gen presao na muzjake.
Uostalom, mozda je tome dokaz danasnje slobosdno izjasnjavanje da se „muskarci“ opredeljuju za suprotni pol ili obratno, ili pak, da se medjusobno „uvazavaju“ isti polovi, dovelo do toga da se zene pokazuju u svom istinskom ruhu u licnoj odbrambenoj moci.
Sve u svemu, generacije, kako volim da kazem – HUMANOIDA, su se menjale u zavisnosti od promene prirode, stim sto su nastupila vremena da se priroda menja u zavisnosti od promene prozvanog nam imena.
Da je dokaz tome su sve vece promene nasih ponasanja, pa u skladu sa nama i priroda se tako ponasa.
Mi smo postali ne poverljivi prema prirodi pa je i priroda nepoverljiva prema nama. Dokaza na sve strane sveta, jer izgleda da ne moze da nas istrpi ni planeta.