Da li bi plivanje bilo siguran način za izbavljenje pre nego što počnu bujične kiše?

Dok sam se sve vreme nadao njihovom srećnom spasenju, prisećao sam se Toma Sojera i Haklberija Fina izgubljenih u pećini i zamišljao sam kao krunu njihove avanture, ovde kod nas, dobro predstavljenu priču u legendarnoj rubrici Politikinog zabavnika „Život piše drame“. Možda i u nastavcima.

Ali, nevolja dečaka sa Tajlanda postala je najvažnija stvar na svetu, pitanje je da li samo zbog medijske atraktivnosti. Sumnjam. Ne potcenjujući njihov udes, čovek mora postaviti pitanje da li je to daleko bilo jedina, najveća nesreća od svih koje se svakodnevno odigravaju u „globalizovanom“ svetu.

Šta je sa Sirijom, na primer. Dok, za sada, nema vesti o nekom novom hemijskom napadu „diktatora koji kolje sopstveni narod“, kako zapadni zvaničnici i vodeći mediji nazivaju svakako predsednika lišenog svakog legitimiteta, Bašara el Asada, ovaj rat postaje zaboravljen, poput onih u Avganistanu i Jemenu. Još drastičniji je primer izbeglica i/ili migranata, svako bira termin koji mu se više sviđa, na Sredozemnom moru. Dok čekamo dobre vesti sa Tajlanda, samo je pitanje vremena kada ćemo saznati koliko se ljudi još udavilo negde, malo dalje od zna se, čijom zaslugom uništene države Libije.

Rešenje Evropske unije za ovaj očigledno dugoročan proces ne postoji, ali je jasno da će se svesti – i već se ad hoc rešenjima svodi – na ograničavanje slobode kretanja, bilo na samom Mediteranu ili, u perspektivi, otvaranjem prihvatnih/tranzitnih centara u Evropi iz kojih se može ili natrag, ili u zemlje „prvog ulaska“, Italiju i Grčku, ako one žele da ih prime.

Ovde ne treba moralizirati. Naravno da EU i Evropa u širem smislu ne mogu da vode politiku (širom) otvorenih vrata, niti Italija i Grčka mogu da prihvate sav „teret“. Zna se šta je jedino rešenje – ulaganje i finansijska pomoć zemljama iz kojih ovi ljudi hrle ka Evropi. To naravno zvuči kao Diznilend.

Ilon Mask, s druge strane, može da pomogne dečacima sa Tajlanda da se izvuku iz pećine, Đani Infantino može da ih odvede na finale Svetskog prvenstva u fudbalu ako se, daće Bog, izvuku. To je već realno. Ili ako pogledamo naš mikroplan: u Beogradu je sve više prosjaka. Zapravo, većina njih su prosjakinje i deca naterana da prose. Sve je više beskućnika. Rešavanje njihove nesreće takođe je Diznilend. Ali je, s druge strane, realno subvencionisati prebogate strane investitore i davati im besplatno zemljište da bi oni, potom, zapošljavali radnu snagu po za njih divnim cenama.

Dok pratimo dramu tajlandskih dečaka ne možemo da se ne setimo čuvene Platonove alegorije o pećini. LJudi koji su od detinjstva u njoj zarobljeni i gledaju senke koje im drugi prave misleći da su one stvarni svet. Sada kao da se čovečanstvo vraća u pećinu. Ili je, zapravo, tamo od svog detinjstva i iz nje ne izlazi.