Evo je pritvorilo i onog Bubala i još neke, sve u predmetu Luke Beograd. Opet bi neko mogao da se uznemiri i zakuka kako, eto, „hapse preko novina“ – sa izvesnim zakašnjenjem, doduše. Kad su novinari pre nekoliko godina otkrili i razvikali taj slučaj, a najviše je tu zaslužan „Insajder“ Brankice Stanković i njene ekipe, niko nije mrdnuo. Lepo je objašnjeno šta tu ne štima, koliko je šta koštalo i koliko je trebalo da košta; dalo se naslutiti i da čiji lepljivi prstići su tu bili prisutni. Vlast je slegnula ramenima i nikom ništa – do prekjuče.
Nije da policija nije radila nešto od tada, radila je, ali se čekao trenutak ili „politička volja“, kako hoćete. Koliko se može videti iz pruženih obaveštenja, činjenično stanje nije se nimalo promenilo od kada je taj „Insajder“ emitovan u više nastavaka. Sve se znalo, građani, još tada.
Tu nešto tandrliče, kako kažu Ličani. Još nije jasno ko je tu koga izradio s tom Lukom Beograd (i sa Večernjim novostima, usput), ali činjenice su sledeće: Mišković je u pritvoru, a Miša Beko nije; predobri i prepošteni Predrag Bubalo takođe je u pritvoru, ali je s njim dignut i onaj Goran Mrđa, za koga znamo da je bio desna ruka Miše Beka i njegov važan operativac, a pre toga je radio u Agenciji za privatizaciju kod Mirka Cvetkovića (sećate ga se?). Ima tako nekih zanata koji se, bogami, uče na malo mesta; privatizacija, zanat ne baš najstariji, ali tu negde, jedan je od njih. Malo majstora, velika potražnja, dobra zarada. Profesija je to donekle rizična, ali profiti su pogolemi.
Tu sad čovek ne može da se otme jednoj poučnoj književnoj asocijaciji, uspomeni, to jest. Ima u „Zlatnom teletu“ Iljfa i Petrova izvesni stariji gospodin po imenu Funt. On je po zanimanju „zic-prezident“: za pristojnu platu predsedava trgovačkim društvom za rogove i kopita i sve potpisuje kao ovlašćeno lice; onda on ide u zatvor, kad se stvar rasvetli. Njegova deviza je „Vi radite, Funt sedi“. Kad Funt izađe, postane zic-prezident sledećeg trgovačkog društva i tako stalno. To jeste – za potrebe satiričnog romana – donekle uprošćeno, ali nije manje istinito. Prisetite se samo koliko je naših savremenika selo i izračunalo pošto dan zatvora u odnosu na protivpravno pribavljenu dobit koja je bila uredno zamračena, kako lepo vele Hrvati. Bilo je slučajeva da je dan zatvora donosio i po hiljadu-dve evrića, pa vi sad vidite. Zašto bi neko onda plaćao zic-prezidenta, ako može sve sam da obavi? Ušteđeno – zarađeno. Kad sud donese u okviru presude i obavezu osuđenog da vrati nezakonito stečenu dobit, najčešće je prekasno: čoveka nema pašče za šta da ujede. Žrtvovaće oni debeli džip ili mečku, stan-dva, ali glavnina plena već je sigurna na nekom egzotičnom ostrvu koje čeka svog budućeg stanovnika da se pojavi, uzdahne, natoči sebi neko piće lepe boje sa suncobrančićem i izvali se u ležaljci na peščanoj plaži – čim ga puste posle dve trećine odležane kazne, a zbog dobrog vladanja.
Oni koji su spretniji ne domognu se Zabele.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
