… vazda spremnim za nadgornjavanje o veštački smišljenim dilemama – bila Crkvi i Teologiji. Nešto što niko nije tražio ni očekivao, a o čemu se ne prestaje govoriti.

I mada među potpisnicima ne beše ni teologa ni sveštenika, skupštinari koji „napadahu“ i neki koji tom peticionaškom čudu za pravo „davahu“ ne propustiše da u oba slučaja nekako ubace teze o nazadnjačkom klerikalizmu koji će nam svima doći glave ukoliko nas smaraju Kreatorom iz ničega, i sličnim Uskršnjim bajkama.

Postojala je opasnost da se po uzoru na ranije slične performanse, ni kriva ni dužna SPC uvuče u ovaj slučaj tako što bi se mediji domogli nekih naivnih ljudi iz Crkve i postavljali im pitanja „a šta vi mislite o ovome ili onome što je rečeno u Skupštini Srbije glede slučaja: „Šta je majmun za čoveka (poslanika), podsmeh ili bolni stid?!“

Crkva je, međutim, što je izvrsno, ovog puta procenila: „Bolje je da te smatraju neukim zbog tvog malog umeća da protivrečiš, nego li da te smatraju jednim od mudraca zbog bestidnosti“!

Uz to, ispostavilo se da je i u Crkvi došlo do značajnog sazrevanja po uzoru na citat koji je blaženopočivši Patrijarh Srpski Pavle često ponavljao svom narodu: „Budite bezazleni kao golubovi i lukavi kao zmije“. I tako su naši skupštinski „Parovi“ za i protiv „peticije neznano o čemu i u čije ime“ zaustavljeni u svom neobuzdanom i ničim izazvanom ratu, mirnim obraćanjem dvanaestorice teologa. Trijumf razuma i razumevanja! Ponekad, eto, i to biva.

Dezintegracija moralne zajednice ovde je uveliko i odavno u punoj snazi. Sve što je predstavljalo stubove društva urušili su silnici sa podsmehom šutirajući krhkost dobrote. A dobrota je odavno zaćutala. Zato smo svedoci besprizornog divljanja i projavljivanja zla putem medija od rijalitija do, nažalost, Skupštinskih zasedanja.

Baš zato je obraćanje teologa presedan u našoj novijoj društvenoj praksi. Svako će sadržaj onoga što su rekli tumačiti kako ume, želi i može. I tako i treba da bude. Teolozi koji su presekli put daljem brukanju svih koji su uzeli učešća u ovoj farsi, i zaštitili Instituciju koju, najzad, predstavljaju, ali i ljude koji do te Institucije drže, na način prihvatljiv za sve, snishodili su, objašnjavajući očigledno, i mada nisu morali, i time nam učinili radost i olakšanje.

„Jesu li ti teolozi darvinisti pa tako pišu“, pita se, verujem, naivno, jedan komentator, i mada je svaki odgovor ako se pročita pažljivo njihovo obraćanje, suvišan. Čini mi se da su teolozi, u sred skupštinskog hejta „anti i pro“ klubova, odgovorili ni za jotu ne odstupajući od svojih uverenja. Nema autentičnog teologa koji ne bi smatrao da je uvek dobro misliti za sebe da ništa ne znaš da bi izbegao prekore i podozrenja da hoćeš tuđe mišljenje da uobličiš po svome. A one koji se pridržavaju učenja protivnom njihovom, teolog može razobličiti samo snagom svojih vrlina i razboritosti koje ne ponižavaju ničija uverenja i osećanja, a nikako uverljivošću ili jetkošću svojih reči.

U ovom trenutku mi koji smo obradovani njihovim oglašavanjem, nemamo povoda da ovako sročeno obraćanje 12 teologa čitamo u drugom ključu.

Najzad, zaista bi bilo nepravedno ne reći da je u Danasu, u jednoj od kolumni (evo neću reklamirati autora) napisana reč u ime istine o svemu ovome u Skupštini i pre pojave pisma teologa: „Namera sastavljača i potpisnika peticije nije ispravljanje „istorijske nepravde“ nego navraćanje vode na vodenicu opskurantskih i bezbožničkih politika koje kako ovi pogrešno misle, najbolje rezultate daje u atmosferi zasićenoj mirisom tamjana“.

Oni koji veruju, uostalom, ne traže odgovore u Skupštini, već na Liturgiji i o tome je zaumno raspravljati. A o odnosu teologije i validnih naučnih teorija već je sve rečeno u pismu 12 teologa.