Tada je, naime, DSS u liku Dejana Mihajlova, na jednoj prepodnevnoj presici govorio nešto u stilu: „Il’ bezuslovna kapitulacija il’ sa DS nikad više“, a DS je na svojoj popodnevnoj presici odvratio u stilu: „Vratio se Sloba na belome atu“.

Na jedvite jade konstituisan je dva dana docnije novi parlament i to nas je obradovalo, jer je bio jedina postojeća institucija. Baš kao i sada, zar ne? Jedina razlika u odnosu na taj period je što se posle mnogo prepucavanja na relaciji DS-DSS, bar znalo, o čemu se nadalje raspravlja iza zatvorenih vrata. Elem, radilo se o nagovaranjima više gadljivih od strane manje gadljivih ili negadljivih da se prihvati podrška SPS, sve dok svi skupa nisu legli na rudu.

Zajednički momenat između tog februara i ovog je i u veri starog srpskog prijatelja gosn’ Solane, da će demokratske snage na kraju ipak naći zajednički jezik. Ovog puta, moćne države, ‘ajde da kažemo – svet – svet se, izgleda nije zadovoljio lepim željama svojih službenika, već je još pre izbora okupio demokratsko društvo i izrazio svoja jasna očekivanja. E, ali, naši ne slušaju baš doslovno, baš sve što im se kaže. Pa sad imamo situaciju. A imali bismo je i da su poslušali. Stari dobri tamni vilajet, nama nikada ne manjka. Usud, šta će te. Kad nam je kuća na sred druma, rekli su. Kad nam je tako kako je.

U taj usud i to „fatalističko“ kad nam je tako kako je, lično nimalo ne verujem, jer politika i sudbina nemaju ništa zajedničko, osim kad loša politika postane sudbina jednom narodu. Ali kada bismo, za ovu priliku, i rekli to, šta ćemo kad je sudbina ove zemlje takva kakva je, to bi bilo prihvatljivo samo u slučaju kada malj te sudbine ne bi padao samo po glavi stanovnika, već kada bi udes hudi podelili na ravne časti establišment i građani. Ovako, jednima je dobro i ako se dogovore i ako se ne dogovore, a građanima tj. narodu ni u jednom od ta dva slučaja, uz opasku, ipak je manje zlo, ako se dogovore. Nemamo državu, ljudi! Potrebna nam je vlada, kakva god.

Danas se ne raspravlja o podobnosti socijalista za podršku nekoj manjinskoj vladi. Socijalisti su nepodobni samo zato što ih nema dovoljno da omoguće formiranje nove vlade, ali simboličnim gestom dosadašnja i buduća vlast odužile su im se. Novine su pune romansiranih biografija gospođe Borke Vučić, kao devojčice, kao dadilje, kao bankarke, kao kiparske boginje pravde. Te nežne priče potpuno su bacile u drugi plan jedno od gorućih pitanja za Srbiju, a to je izbor za Mardž Simpson – punđu novog skupštinskog saziva.

Kako god, tek, danas samo odabrani znaju u čemu je stvarni spor oko koga se tako teško i sporo, nakon tako ishitrenih i užurbanih izbora (a lepo sam vam govorila, poštovani čitaoci, da doobro razmislite, prim.aut.) – u trenucima, kako sami zvaničnici ponavljaju, presudnim za sudbinu Srbije zbog Kosova i raznih drugih gorućih pitanja – nadgornjavaju lideri stranaka koje bi trebalo da uđu u novu vladu. Malo ko, a ispitivanja na „određenom“ uzorku građana to potvrđuju, ne veruje više niko da je problem u ličnosti premijera. On nije toliko sporan zainteresovanim strankama sa demokratskim predznakom, koliko neka druga pitanja. Tu se možemo podsetiti početka teksta, tj. nekadašnjih ključnih pitanja u dogovorima oko sada odlazeće vlade. Kažem, možemo se podsetiti, a i ne moramo. Najbolje bi bilo da sve lepo zaboravimo i dugo i srećno živimo pod jednom šljivom, koju nam niko neće uzeti. Nju će nam, naime, po proročanstvu, bogovi ostaviti da se od oluje sklonimo svi. I to nije tako pesimistično, ako pomislimo kakve sve blagodeti to ispodšljivno okupljanje može doneti. Popis stanovništva u Srbiji biće oslobođen dosadašnjih administrativnih poteškoća, a šljiva je blagorodna, dobra za probavni trakt, a i za rakijsko kazanče.

Kako god, velim, bar prema izjavama koje se objavljuju putem medija, međustranački animoziteti su toliki da se govorka čak i o mogućnosti raspisivanja novih izbora (sic!) ukoliko dogovor ne bude postignut. Ta solucija je, naravno, malo verovatna, jer ovog puta, teško da bi tzv. demokratski blok dobio toliki procenat glasova. Novi izbori bili bi mogući, naravno, u slučaju da tzv. demokratski blok, svesno želi da radikali odnesu apsolutnu pobedu i sami formiraju vladu, čime bi odgovornost za sve nedaće, koje tek čekaju Srbiju, bila prebačena na SRS. Ali, i za tu varijantu, potrebno je prethodno debelo se osigurati i podmiriti sve apetite, a kako je takav dogovor pun prepreka i otežavajućih okolnosti, a pošto ni radikali nisu pali s Marsa, sve je neizmerno komplikovano i u tom hipotetičkom prethodnom dogovoru koji bi prethodio dogovoru o dogovoru da se raspišu novi izbori.

I, kolariću-paniću, šta sad? Jasno je koliko je težak teret pao na leđa nesrećnog demokratskog bloka. Narod glasao za njih, al oni nespremni, a radikalima, za koje je narod, takođe, glasao mandat ne daju. Narod bi rekao: „Nit’ kost glođu nit’ je drugom daju“. Ali ima jedna, još adekvatnija datoj situaciji narodna kletva, koja je Srbiju, izgleda stigla, ako je suditi po dogovaranju o vladi. Ona glasi: „Dao ti Bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sam, mahnit oko kuće trčao i lajao“.