Bledolika deca – tamnopute ovce

Pre nekoliko dana u Novom Sadu obeležila je jedanaestu godinu postojanja. Grad je, kao i uvek kada SNS organizuje svoje evente – bio pod opsadom. Autobusi parkirani svuda naokolo, i hiljade ljudi koji skrušeno idu ka mestu gde će im se obratiti veliki vođa i saopštiti par večnih istina.

Legenda kaže da su, na početku karijere, naprednjaci imali neopravdano veliko poverenje u svoje fanove i puštali ih da sami dođu do mesta susreta.

Rezultat toga je bio da je na mitinzima bilo manje ljudi nego što ih je – iz svih delova otadžbine – pristiglo autobusima. Zli jezici tvrde da su naprednjački grupiji koristili priliku da posete familiju ili spiče u kakav šoping centar.

I, u nedostatku vremena, nisu stizali na skup. Sada više nema zajebancije, svaki autobus ima svog odgovornog predvodnika, koji se ponaša kao turistički vodič na rizičnim destinacijama i koji ne sme niti jednog putnika da ispusti iz vida.

Proces je kontrolisan od početka do kraja.

Nađe se, međutim, tu i vremena za neki brzinski šoping (posle miting-fakinga). Drugar koji radi u prodavnici u jednom novosadskom molu tvrdi mi da se dnevni pazar, za vreme naprednjačkih događanja naroda, udvostruči. Mitinzi imaju blagotvorno dejstvo na lokalnu ekonomiju.

Dugoročno mogu da budu samoodrživi. Značajno uvećanje prometa u prodavnicama i kafanama povlači za sobom i uvećanje naplaćenog poreza, što opet može da se iskoristi za finansiranje narednih mitinga na kojima bi bilo više ljudi i koji bi trošili više novca.

S obzirom da veliki broj privrednih subjekata ima koristi od njih, mitinzi mogu da pospeše ekonomski razvoj cele zemlje. Što više mitinga, to jača ekonomija!

Ako bismo svi bili članovi SNS-a, država bi bila svojevrsni perpetuum mobile.

Sticajem nesrećnih okolnosti zadesio sam se, u automobilu, na jednoj novosadskoj raskrsnici, upravo u trenutku kada su beskrajne kolone naprednjaka išle ka SPENS-u, gde se proslavljao jubilarni 11. rođendan kolosa od stranke.

Iako su saobraćajci na ovoj, inače ne odveć prometnoj, raskrsnici regulisali saobraćaj, morali smo čekati bar petnaestak minuta dok se ne raščisti gužva. Spočetka sam bio nervozan, ali sam potom shvatio da je to jedinstvena prilika da izbliza, natenane, posmatram te silne ljude i pokušam da shvatim šta se nalazi u njihovim glavama. Odmah sam zapazio da ne važe oni stereotipi po kojima na mitinge naprednjaka dovoze isključive jadne, zbunjene i siromašne ljude.

Bilo je i takvih, naravno, ali većina je izgledala sasvim pristojno: u skupoj garderobi, doterano, očešljano, obrijano… Sve se menja, pa se menjaju i naprednjaci. Posle toliko godina na vlasti, zaradila se tu i neka kinta, pa se moglo uložiti u garderobu, stomatologa i lokalnog stilistu. Ne sjaje oni baš koliko ministarka Mihajlović ili guvernerka Tabaković, ali da se ima para – vidi se.

Šta spaja sve te ljude, razmišljao sam, osim što – putovanjem po zemlji – temeljno savlađuju geografiju, što je još jedna komparativna prednost naprednjačkih mitinga.

Tačno je da jedan broj njih dolazi zbog toga što je poverovao u propagandu vučićevskih medija da ova zemlja ide u dobrom pravcu i što mogu uzgred zaraditi i jednu ili dve crvene. Tačno je i da jedan broj njih dolazi zbog toga što mora, odnosno zbog radne obaveze. Mislim, međutim, da su oni u manjini. Veći broj ih je tu jer imaju direktnu korist od vladavine SNS-a. Neko je postao nekakav lokalni funkcionerčić, lapio koji dinar, pozapošljavao braću, sestre i svastike…

Neko je, zahvaljujući stranci, postao šefić u nekom javnom ili privatnom preduzeću, gde može da leči frustracije maltretirajući posilne. Najjači kohezivni element je – vazda bilo – nečista savest. Znaju to lideri sekti. Ako uspostavite sistem u kojem će svako imati putera na glavi i strahovati zbog toga, ostvarićete tako snažne međusobne veze da ih niko ne može raskinuti. Bar dok đavo ne dođe po svoje.

Ima taj jedan stari, politički nekorektan vic. Rizikovaću pa ću ga ispričati, jer je veoma poučan. Elem, u jednom selu u kojem živeše tamnoputi ljudi stolovao je bledoliki sveštenik.

Devet meseci po njegovom dolasku – u selu počeše da se rađaju, tu i tamo, bledolika deca. Pop je držao, kažu, ne samo do duhovnih nego i do svetovnih stvari, a hrišćanski je izbegavao kontraceptivna sredstva. Primeti to jedan meštanin i dođe na poverljiv razgovor. Reče svešteniku kako ga čudi to što se u selu rađaju bledolika deca. Ukaza da to korespondira sa dolaskom sveštenika u mesto na službu. Pop reče da su čudni putevi gospodnji i da se ne zna ko je kada i kako zapatio kakav gen.

Kao primer za to, podseti meštanina da se i u stadu gde su sve ovce bele desi da se rodi pokoje crno jagnje. Tu se meštanin štrecnu i reče popu: okej, ja ću ćutati za bledoliku decu, a ti nemoj pričati okolo o tamnoputim ovcama.

Da ne zaboravim, i sveštenik i meštanin su bili članovi Srpske napredne stranke.