Brajanovo žitije

Skontali su menadžeri da će se smerni hrišćani – koji, uzgred, udruženi sa smernicama drugih religija, ali i vernim i humanim ateistima, od ove planete za najveći procenat čovečanstva napraviše pakao – naći uvređeni i da će film kanda biti gdegod zabranjen.

I da će profit iscureti kao ćuna.

Cenzura se i desila, pa se ovo ostvarenje, koje bi valjalo da se nađe u lektirama, nije moglo videti u nekoliko država zapadne demokratije, ili su ga mladci mogli recipirati samo uz pratnju roditelja, koji su valjda prethodno prošli kurs kako da kao vodiči kroz film spasu religijsku rosu na omladinskom srcu.

DŽordž Harison, čije se ime inače ne izgovara bez preke potrebe, uleteo je lovu kada su montipajtonovci već skoro odustali od filma i izrekao čuvenu rečenicu: „Platio sam najskuplju bioskopsku ulaznicu na svetu!“

Autori su se branili od optužbi verskih organizacija udruženog rada, govorili da u filmu nisu čačkali gospon Isusa i svete sakramente, nego da su ismejavali ljudsku glupost, prostotu, pokvarenost, psihologiju mase i olinjale mitove.

E sad, ne bi se baš reklo da su bili potpuno iskreni. Zadirkivali su, nije da nisu, religiju kao takvu, a ona kanda u sadašnjem pojavno-institucionalnom stanju u velikoj meri i nije ni za šta drugo nego za zajebanciju.

I osvojili nove prostore slobode u masovnoj kulturi, čemu se osobito divimo. (Ograda autora: izražavam poštovanje dubinskim vernicima koji su smiraj našli u gospodu! Ograđujem se iskreno, a i da mi ne bi pretili smrću preko društvenih mreža po objavljivanju teksta.)

Scene iz filma su odavno postale mitske, ljudi ih prepričavaju.

Jedna od njih je ona kada Brajan, bežeći od pomahnitalih vernika, uskače u jamu u kojoj obitava zavetnik koji 18 godina nije progovorio niti jednu reč.

Brajan mu skoči na nogu, a ovaj od bola prekrši zavet i baš se raspriča, kao neka kona (ili kono, da budem politički korektan) kad dođe kod susede (suseda) na kafu.

Danas poznatog novosadskog političkog aktivistu Brajana Brkovića upoznao sam kada je bio baš klinac.

Kada sam čuo njegovo ime, čuveni film mi je prvo pao na pamet.

Iako je relativno često, na zapadu, ono nekako automatski vezujem za montipajtonovce.

Čak sam pomislio da su mu ga roditelji nadenuli upravo po ovoj komediji, koja je uveliko postala klasik kada se on rodio.

Kasnije mi je objašnjeno da je to zapravo drevno slovensko ime koje potiče od reči „brat“.

E sad, nije to baš toliko bitno.

Uglavnom, imao sam priliku da pratim Brajanovo odrastanje: od dečaka koji je veoma rano pokazivao senzibilitet za politiku i pravdu, i javljao se da kaže koju iskrenu dečačku reč na političkim tribinama, izrastao je u danonoćnog, iskrenog aktivistu i odličnog govornika, koji zajedno sa svojim drugarima iz Omladinske studentske akcije, otvara nove horizonte slobode i daje nadu u ovom našem mrtvilu, da postoji život pre smrti.

Dugo je već Brajan na meti režimskih medija zbog svojih neobičnih, promišljenih, inovativnih i provokativnih antirežimskih akcija.

Naravno, ne sprovodi ih sam, okružen je pravim ljudima.

Kao montipajtonovski Brajan stao je na nogu, ne samo gradskim, naprednjačkim vlastima, te su se oni baš raspričali.

Miloš Vučević – koji je, kao, gradonačelnik Novog Sada a zapravo je po funkciji Bratov drugar – potrošio je sav svoj vokabular, oformljen devedesetih na državnom dnevniku, da bi Brkovića izružio, proglasio za teroristu, manijaka, ludaka, prodanu dušu, i šta sve ne.

Hrabar poput predsednika, poručio je Brajanu da ga se ne boji.

Nisu štedeli ovog aktivistu ni režimski mediji, od lokalnih pod kontrolom kriminalaca, pa do nacionalnih: Brajan je naime strani plaćenik, čovek koji učestvuje u judeo-masonsko-američko-crnogorskoj zaveri protiv krhkog srpstva kojeg predvodi Vučić-mesija.

Pre neki dan su Brajan i njegovi drugari uhapšeni i celi dan saslušavani zbog incidenta prilikom javne sednice o novom Generalnom urbanističkom planu, koji ima za cilj da u konačnici, onako radikalsko-pijačarski, sjebe Novi Sad.

Izveli su naime politički performans, razvili transparent i aktivirali dimnu napravu, te prekinuli kretenski režimski igrokaz.

Pravnici kažu da u ovoj akciji nema elemenata krivičnog dela, eventualno se može govoriti o prekršaju, ali oni su osumnjičeni za nasilničko ponašanje, za koje je zaprećena višegodišnja robija.

Policija je postupila po naredbi naprednjaka, a cilj je bio jasan – da se aktivisti zaplaše.

Jedan deo opoziciono nastrojenih Novosađana reagovao je na ovu akciju sa onim čuvenim malograđanskim – ijuuuuuuuu!

Malo im je tu-mač taj dim, u državi u kojoj režimski nasilnici malo-malo pa pale baklje, bacaju topovske udare, napadaju političke protivnike, a od ljudi prave ćevape… Drugima su međutim pokazali kako se sa nasilnicima, koji seju strah, jedino može izaći na kraj.

Čini se da su novosadski aktivisti najavili u kom pravcu će se – po prirodnoj zakonitosti – kretati antirežimski otpor, ako se na aprilskim izborima baš ništa ne promeni.

Na ljutu ranu ide ljuta trava!

Bogami bi i naša opozicija mogla nešto da nauči od Brajana.

Ne mislim naravno da treba da bacaju dimne bombe, ali možda ne bi bilo loše da izađu iz oveštalih fraza, koje slušamo godinama i koje polako gube snagu uprkos svojoj autentičnosti.

Dajte malo inovativnosti, dajte malo duha, dajte neku senzaciju, dajte se odredite jasno prema svim segmentima stvarnosti!

Nemojte samo da se krećete u krugovima koje vam je na podu kredom iscrtala vlast! Na početku ćete možda uvrediti neke patriotske smernice, ali jedino tako možete postati – klasici.