Fekalije u ventilatoru 1Foto: Medija centar Beograd

Kako je počelo, a još nije zapravo počelo, jasno je da će ovo biti baš brutalna izborna kampanja, tokom koje će biti potrebno mudrosti, medikamenata, pa i psihološke pomoći da se očuva ono malo psihičkog i fizičkog zdravlja kojeg je eventualno preostalo posle decenijske vladavine kafanskih siledžija i ljudske faune koju u srećnim zemljama ljudi susretnu samo dok bindžuju krimi i horor-serije.

Preporučljivo bi bilo deci zabraniti ili ograničiti pristup internetu i televizoru u narednih dva meseca, jer ovo što sledi može imati pogubne posledice po njihovo odrastanje: oni labilniji mogu poželeti da postanu masovne ubice, a oni još nestabilniji mogu se čak učlaniti u Srpsku naprednu stranku.

Nisam pristalica toga da se deca drže potpuno izolovano od stvarnosti, ali ih ipak valja zaštititi dok – više nego ikada – lete meci na sve strane i frljaju fekalije koje su uletele u ventilator.

Neka žive još malo u uverenju da ovaj svet ipak nije sačinjen samo od laži, mržnje, bahatosti i pohlepe.

Upravo je najstrašnija posledica naprednjačke vladavine to što je mnoge ubedila da je ovo najgori od svih svetova, i da, ako kaniš u njemu pobediti, moraš prihvatiti postavljena pravila igre: moraš bolje lagati, uspešnije muljati, spretnije krasti, dublje zabijati nož u leđa i biti što je moguće više – surov!

Sve one stotine hiljada naprednjaka – bar većina njih – nisu se učlanile u vladajuću stranku jer veruju da je Vučić nekakav dobrotvor i mesija, već su zaprimili i shvatili poruku da je članska karta najubojitije oružje u surovom i ciničnom svetu bez ljudskosti i solidarnosti, ili bar dobra odbrana od njega.

Oni koji žele da budu stvarni opozit Vučiću morali bi da šalju sasvim suprotne poruke, da ubede građane da ipak ima nade za ljudsku vrstu, te da se ponašaju u skladu sa tim.

Vučić, već dugo i uspešno, igra na kartu beznađa, a njegovi spin-doktori godinama uspešno iz nas izvlače ono najgore.

Ako se povrati nada, ako ona pobedi, ljudi će povući vodu i predsednik će završiti tamo odakle je i došao, i tamo gde mu je i mesto – u kanalizacionom podzemlju.

Naravno, ne mislim na ovu koaliciju Nada, ne daj bože!

Čovek ne može ni da zamisli kakve se sve podlosti spremaju u naprednjačkim, radikalskim, policijsko-bezbednosnim krugovima, koje će imati za cilj da rasture opoziciju i demonizuju njene kandidate.

Do sada smo videli samo mali deo arsenala na naslovnicama tabloida, i – koliki god pesimisti bili – ipak ćemo se iznenaditi dokle stvari mogu da odu.

Možda će, recimo, ispasti da je predsednički kandidat Zdravko Ponoš u bivšem životu bio krvnik iz Jasenovca, ili da je u ovom trgovao srpskim organima, koji su kao superiorni ugrađivani NATO-specijalcima.

Samo je nebo granica.

Tajna Vučićevog uspeha sasvim sigurno se krije i u tome što je uspeo da u svoj interesno-koruptivni krug uvuče i mnoge liberale i levičare koji su nekada bili na sasvim suprotnoj strani od njega, mladog radikala koji je u krvi gazio do kolena.

One koji su prodali svoje snove, ako su ih ikada i imali.

Sa te strane će biti upućivane poznate oštrice, pa će Ponoš i opozicija, i ova zeleno-leva, biti proglašavani rusofilima, ultranacionalistima, hegemonistima, antizapadnjacima…

Dalje dopišite sami.

Ali tu retoriku neće upotrebljavati samo Vučićevi abonenti, nego i mnogi kojima je nacionalizma sa pravom dosta, koji od njega dobiju gorušicu i epileptični napad, jer im je sjebao živote.

Koliko god ih razumeo, žao mi je što moram da kažem da oni ne razumeju u kakvu smo kloaku dospeli ili da im je politička pismenost slabija strana.

O, kako bih voleo da glasam za nekoga ko će u kampanji reći da se u Srebrenici desio genocid, da jasno podvuče da je Crna Gora nezavisna država i da obeća da se Srbija neće prema njoj ponašati paternalistički, da kaže da je Bosna i Hercegovina celovita, nezavisna država i garantovati da se neće grliti i hvatati sa Miloradom Dodikom, nekoga koji će se jasno odrediti prema devedesetim, ratovima i zločinima, koji će reći da će se problem Kosova rešavati kroz istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda, i tako dalje!

Ali, zamislimo da to pomenuti Ponoš izgovori.

Koliko bi osvojio glasova?

Možda dva ili tri posto.

I šta smo onda uradili?

Ako to nekome nije jasno, onda ništa.

I ako ništa nismo naučili iz najveće političke gluposti 21. veka, belih listića, onda ko nas sve zajedno jebe.

Onda nek vladaju skotovi i balvani doveka, a mi da nastavimo da živimo u svojim izolovanim svetovima ili da bežimo odavde ako nismo baš prestareli konji.

Međutim, politika nalaže da se na svako, pa i najteže pitanje ima odgovor.

Nekakav prihvatljiv odgovor, koji istovremeno uvažava političku realnost, Srbiju ovakvu kakva jeste, ali koji bar neće biti desniji i rigidniji od stavova naprednjaka.

Ako neko misli da će naprednjake preteći zdesna, taj se debelo zeznuo.

To je njihov teren.

Nisu oni džaba političko klatno poslednje decenije pomerili skroz udesno, pa se ljudima čini da imaju po dva prsta viška na obe ruke.

Nedavno mi je došao do očiju nekakav dokument, valjda je radni, nije ni bitno, jedne opozicione organizacije za koju ću možda i glasati.

U njemu se korektno opisuje stanje stvari i predlažu određene validne mere.

Ali se izbegavaju odgovori na frustrirajuća pitanja.

Obradovah se kada naiđoh da „ćemo se zalagati za bolje regionalne odnose“.

Kad ono, rečenica se tu ne završava, već sledi zarez, pa ono čuveno „ali“.

„Ali ako to nije u suprotnosti sa interesima Srbije“, tako nešto.

Zamislite da kažemo: Zalažemo se za mir u svetu, ali ako je to u skladu sa našim interesima! Iako je uslovna, podseća i na one čuvene rasističke suprotne rečenice koje počinju sa: Ne mrzim Crnce, ali…

Bem mu miša.

Stavite bar tačku posle tvrdnje da ćete se zalagati za bolje regionalne odnose.

Pa u sledećoj već mantrajte o srpskim interesima i ostalim olinjalim repovima. Bar toliko tražimo! Mi, kojih nije baš tako malo, verujte. I bez kojih nikada nećete pobediti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.