Treća Vučićeva petoletka 1Foto: Medija centar

Nema nikakve sumnje da je politički analitičar Boban Stojanović u pravu kada je zaključio da je u toku inauguracionog govora, tzv. predsednik Srbije Aleksandar Vučić u trenutku izmislio kako je pre neku noć sedam sati pričao, valjda preko Skajpa ili Zuma, sa predsednikom „jedne moćne, velike zapadne države“, koji mu je tom prilikom poverio svoje najintimnije misli, ideje i tajne.

Sedam sati, recimo, traje avionski let od Londona do Njujorka, tokom kojeg putnici malo spavaju, malo dremaju, malo jedu, malo piju, gledaju film, slušaju muziku, motaju se po avionu, čitaju, idu u WC i kada im se ne ide da bi protegli noge, i mole boga da pored sebe nemaju nekog dosadnjakovića koji bi tokom leta želeo da konverzira, žaleći se na svoje životne probleme.

Sedam sati ne razgovaraju ni netom zaljubljeni parovi, uključujući sva hvatanja i druge bezobrazluke, silne emocije i zajedno preslušavanje muzike.

Da vodiš razgovore sa velikim Miroslavom Krležom, i on bi ti vala dosadio, bez obzira na njegova brojna znanja i božanstven šarm. Jebiga, Miroslave, odoh ja malo prošetati, sav sam se ukočio, rekli biste mu posle nekoliko sati.

Nemoguće je i zamisliti da bi predsednik ozbiljne države, uza sve silne obaveze i pretrpanu agendu, imao vremena i potrebe da sa Vučićem priča duže od recimo 15 minuta. Šta bi, uostalom, od njega mogao da čuje zanimljivo, pametno, neobično, drugačije?

Eno ga, već deset godina ne zaklapa usta na svim mogućim ovdašnjim televizijama, pa od njega ništa čuli nismo osim frazetina, ribolovačkih priča, muljanja, konfabuliranja, neurotičnih ispada i prenemaganja, koje ni malo bolji osnovci ne bi mogli progutati.

Nije mu se ni omaklo da izrekne nešto uzbudljivo. Kako je govorio jedan književnik, treba praviti razliku između reči „uzbuđen“ i „uzbudljiv“.

Ali, ostavljam mogućnost da je neki veliki državnik sa našim predsednikom ipak razgovarao tako dugo ukoliko je to deo nekakve mazohističke seanse, tokom kojeg su državnika, pored Vučića, zlostavljale i zgodne žene i dlakavi muškarci u kožnim odelima, i sa brnjicama, šibali ga kaišima i čupali mu nokte.

Kad smo kod inauguracije, očigledno je da su televizijski režiseri ovog „spektakla“ imali ozbiljnu pripremu, uz nadgledanje predsednikovog stručnog tima. Nisu mogli baš da pokriju Vučićeve neplanirane ispade, poput ovog sedmosatnog, ali su veoma pažljivo pratili njegov govor, koji im je unapred dostavljen.

Kad spomene porodicu, kamere su već na Vučićevoj deci i roditeljima, koji, božemeprosti, pomalo liče na Porodicu Adams; kada krene da spomene Republiku Srpsku, u prvom planu je Mile Dodik i predsednica Željka valjda Cvijanović… Ništa nije ostavljeno slučajnosti.

No, i pored svega toga, inauguraciona predstava je izgledala jadno, bedno, izveštačeno i zapravo zastrašujuće, jer svim tim neproduhovljenim i nedostojanstvenim pojavnostima jednostavno nije i ne može biti mesto u parlamentu realne države, uprkos skupim odelima i visokim štiklama.

Kada bi prikazali sekvence sa inauguracije nekome sa strane, ko nije utonuo u ovdašnje beznađe, taj bi odista pomislio da je sve ovo nekakva velika zajebancija, ili da je inscenacija filma Vilijama Hupera koji će se na kraju završiti „masakrom motornom testerom“.

Da REM radi svoj posao, u uglu ekrana morala je stajati brojka 18, decu da ne traumiramo pre vremena, da ih ne bi u noćnim morama proganjala recimo Gordana Čomić.

Kako bilo, inauguracijom smo ušli u treću Vučićevu petoletku. Tokom prethodne dve smo o njemu izrekli sve što se moglo izreći, dijagnostikovali nesrećan slučaj iz svih mogućih uglova, u njega su se razočarali čak i „beli listići“.

I sada smo osuđeni da se vrtimo u istom, beznadežnom krugu okoštalih rečenica i prideva. Vučićeva vladavina nije samo ukinula politiku, već je blokirala i celo društvo i obesmislila kritiku, javnu reč. Kakve bedastoće Vučićevog režima možemo ubuduće otkriti a da one već nisu otkrivene?

Tomas Bernhard je tvrdio da je svet oko nas užasan, mračan i beznadežan, premda nije imao priliku da upozna našeg predsednika. Pošto je svet takav, ostaje nam samo – veli on – da se zezamo sa njim. Ali, i kako se više zajebavati sa Vučićem, kad su sve njegove karikature i karikature našeg beznađa odavno već nacrtane.

Među nama, nemam pojma kako ćemo nastupajuću petogodišnju prazninu ispuniti bilo kakvim smislom i bilo kakvim značenjem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.