Zasukati rukave i pravac rudnik!

U Istru se ide kao na svojevrsno antifašističko hodočašće i mašta se o tome se da bi takav, otvoreni istrijanski duh danas možda vladao od Vardara pa do Triglava da nisu, osamdesetih, političari i intelektualci-ideolozi rata, ušuškani u svoje vile i sulude ideje, svetlosnim godinama udaljeni od „malog čoveka“, odlučili da svoju pokvarenu maštu i prljave strasti sprovedu u život.

Mnogi, međutim, ne znaju da je i u Bosni i Hercegovini, uprkos strašnom ratu, uspela da opstane svojevrsna istrijanska enklava – a to su Tuzla i tuzlanski kraj.

Dugogodišnji gradonačelnik Tuzle Selim Bešlagić narodski je jednostavno pojasnio kako je bilo moguće da u ovom gradu na vlast nikada ne dođu nacionalisti: aludirajući na rudnike soli, on je rekao da „krv i so ne idu skupa“.

A kad kažeš nacionalista, odmah pomisliš na krv, kao što kad kažeš Tuzla, odmah pomisliš na so. U tuzlanskom kraju ne postoje samo rudnici soli već i brojni ugljenokopi: Kreka, Dubrave, Đurđevik, Višća, Banovići.

U Tuzli se desio i prvi levičarski protest na ovim prostorima – Husinska buna, oružani otpor rudara protiv državnog nasilja, pre sto godina. Neki će reći da ne samo da ne idu krv i so skupa nego ni rudar i nacionalizam.

Kažu da se događaj koji sledi zaista zbio u nepopravljivo „crvenom“ tuzlanskom regionu.

Anegdota pripoveda da su se rudari, onako musavi i umorni, i pogladni, posle izlaska iz jame, na putu kući, obreli ispred obližnje prodavnice mešovite robe da popiju hladno pivo.

Sede oni na izokrenutim žutim gajbama, i čavrljaju o koječemu. Znaju da pričaju o tome ko se u selu sa kim švalera, ali ponekad razgovor dobija i filozofske dimenzije.

Ne pada im toliko teško to što rade jedan od najnepopularnijih poslova na svetu koliko ih boli nepravda kada pored njih u besnim kolima prolaze pobednici tranzicije, onaj talog koji je isplivao na površinu kada su se kleptokratskim ratom i kleptokratskim poraćem dobro protresli ovi prostori.

Osećaju da su nekada davno seli u pogrešan voz i da se svaka sledeća stanica nalazi u tunelu, u dubokom mraku.

Ne samo što nisu učili škole već nisu imali ni „stomaka“ da budu maroderi kao oni u kolima sa zatamnjenim staklima. No, njih ne napušta duh, i vole da se našale, a šale su im ponekad grube i proste, a ponekad promišljene, skoro budističke.

I tako, dok oni sede na gajbicama, prolazi pored njih lokalni hodža, u blistavom i mirišljavom odelu, sa štucovanom, negovanom bradicom i napuderisanim licem.

Zna hodža ove ljude, zna da nisu neki vernici, ali svejedno ne izdrža da na neki način ne iskaže protest zbog toga što, protivno islamskim uputstvima, cevče alkoholne napitke.

Reče on njima Es-selamu alejkum, oni njemu – pristojnosti radi – odgovoriše sa Alejkum selam.

Hodža potom prosvetiteljski konstatova sledeće: Dragi ljudi, ne viđam vas baš često u džamiji! Rudari razmeniše poglede, koji kazivahu otprilike – otkud sad i ovaj da nas zajebava!

Jedan od njih, najvispreniji, odgovori: Ne viđamo ni mi tebe često u rudniku! Hodža ne mogaše da nađe valjan odgovor na ovu dosetku, i ćutke produži dalje.

U drugoj anegdoti iz istog kraja opet su rudari u glavnim ulogama.

Samo se radnja dešava u drugoj verskoj zajednici, hrišćanskoj, nije bitno kojoj. Elem, umro je jedan rudar, i sveštenik u crkvi iznad njegovog lesa drži govor.

Kao onomad Amfilohije iznad kovčega premijera Đinđića, ni ovaj sveštenik ne izdrža da ne iskaže reči kritike na račun života i dela pokojnika. Spočita on, pred ožalošćenim skupom, rudaru to što nije bio vernik i što nikad nije dolazio u crkvu na bogosluženja. Jedan pokojnikov drugar, iz publike, polutiho, ali taman toliko da svi čuju, dobaci: Ne bi on ni sada došao da ga nismo doneli!

Zašto vam ispričah ove anegdote?

Iskreno, zato što su mi drage i što ih smatram poučnim. A pomalo i da se pohvalim svojim rodnim, tuzlanskim krajem. Na kraju, i zbog svojevrsnog protesta protiv tako uvreženog mišljenja – da su za sve naše nedaće krivi ti mali, polupismeni i neprosvećeni ljudi koji život provode rmbačeći i kojima pivo ispred prodavnice predstavlja – ekskluzivni izlazak u veliki svet. A ne može to baš tako biti: još su ti „mali ljudi“ dobri s obzirom na to čemu ih je sve proteklih tridesetak godina izlagala njihova „elita“.

Uključivalo je to i uključuje i eksperimente na otvorenom mozgu. Pre će biti da smo mi svedoci izdaje „elita“, koja – uzgred – ovih predizbornih dana u Srbiji dobija epohalne razmere.

Danas vladajuća „elita“, različitih ideoloških određenja, „malog čoveka“ svakodnevno raspamećuje, sišući mu krv i uništavajući mu život. Među tom „elitom“ dominiraju isti oni koji su „male ljude“ devedesetih slali u rat i lili krokodilske suze nad njihovim kovčezima, dok su se istovremeno bahatili i bogatili.

Ali ne može se ni ovoj drugoj, „našoj eliti“, baš uvek gledati kroz prste.

I ona snosi deo odgovornosti za ovo što živimo. Uporno odbija da izađe iz svojih „krugova dvojki“, intelektualnih soarea i strateških promišljanja i priđe tom nekom „malom čoveku“. Praktično, svojim otklonom od njega na tacni ga je isporučila onima najgorima.

Jedno je sigurno: ako zaista želimo da nešto promenimo u ovom društvu, valja nam zasukati rukave i ući u prljavi rudnik, ili bar sa rudarima ispred prodavnice popiti po koje pivo, i pokušati spasti i njihove i svoje duše.