Još jedna nečija stranka 1Foto: Goran Srdanov

Poneki je građanin još u pomračini čekao da glasa, kad su novinari telefonirali Zdravku Ponošu sa logičnim pitanjem: „Da li pravite svoju stranku?“

Jer, šta ima prirodnije od toga nego da neko ponedeljkom posle izbora najavi novu partiju? Ili da makar mistično kaže da će nastaviti politički angažman, ali van postojećih organizacija jer su one fuj?

Prvi su dežurni analitičari već procenili da je 675.000 glasova za Ponoša „ozbiljan kapital“ i da je nastavak angažmana „potpuno prirodni sled događaja“.

Kao i pre pet godina Saši Jankoviću, i Ponošu se došaptava da su glasovi koje je dobio njegovi, da ih takoreći ima u unutrašnjem džepu sakoa i na idućim izborima samo treba da ih istrese u kutije.

Ponoš je uz kampanju jednim automobilom, štapom i kanapom, imao bitno bolji rezultat od liste koja ga je kandidovala. To govori nešto dobro o Ponošu.

Ali to što je dan kasnije konačno otkačio Jeremića, a još par dana docnije Đilasa optužio za „šibicarenje“, govori da je bivši general (bezizglednu) predsedničku kandidaturu video kao prvobitnu akumulaciju kapitala za pravljenje svoje stranke.

Znakovito je Ponoševo uključivanje u cipelarenje Đilasa koji se razgovorima sa Vučićem upustio u vratolomiju. Jer, ako Đilas nije bio „šibicar“ kad je Ponoša grubijanski nametnuo za predsedničkog kandidata, kako je to postao „šibicar“ koji dan kasnije?

Ako išta, Đilas je očajan „šibicar“ jer je pogurao čoveka koji će mu od odnositi deo kolača. To je i nauk svim strankama da ne kandiduju ljude od ugleda, a sa dugoročnim apetitima.

Ponoš je rekao da je u socijalnom smislu levo, a u nacionalnom desno od centra. Strančica i pokreta koji bi se tako mogli opisati ima barem pedeset, svaka ima lidera, to jest lider ima svoju stranku, pa zašto i Ponoš ne bi imao svoju?

Uz neupitnu harizmu, Ponoš može da profitira ako spreči dojam da je izašao iz šinjela Žutih, i ako postane nova glavna meta žute štampe. Dobro bi mu stajalo udruživanje sa menadžerski potentnim Savom Manojlovićem.

Ali, onda postaje tesno. Tzv. građansko biračko telo ustalilo na između petine i četvrtine glasača, svi koji pecaju u tom plitkom potoku zapravo pecaju jedni protiv drugih. Surevnjivost ih tera da imaju svoje stranke, a nadmoć režima i pritisak opozicione javnosti da glume ujedinjavanje pred izbore.

Ponoš bi da baci udicu i među tvrđe desno, i među naprednjačko biračko telo. To je Sizifov posao: ko hoće desno, bira ordinarne nacionaliste, a ko je sklon glasanju za pobednike, hipnostisan ili ucenjen, taj bira vlast.

Ni stranke sa dugim stažom i kakvim-takvim buđelarom nisu uspele da zađu u svako selo – o tome svedoče rezultati izbora u manjim sredinama gde se opozicionari progone poput jeretika. Ponoševa harizma nije garant da će znati da napravi partiju koja funkcioniše.

Umirovljeni general će morati da izbegne sudbinu Saše Jankovića. Nakon grčenja u hotelskoj sobi u centru Beča, pokazalo se da taj za partijsku politiku nema ni želudac ni kliker. Pokret slobodnih građana, kao čedo njegove predsedničke kandidature, danas jedva i postoji kao zaseban entitet.

Primer Jankovića opominje da kandidat koji jednom dobije glasove nije dobio i glasače u belo roblje pa da može da ih voda kuda mu volja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.