Spisak i sontaku

Super je društvo, tu je jedna potpisana kao „master novinarka“ i jedan kao „bivši maneken“! Imamo brdo ovih sa prof. dr! I Arkanovog malog, našeg poznatog boksera!

Ili je možda više ovako: Stavili smo te na spisak. Je li tako da nemaš ništa protiv? Mislim, reci ako imaš, ali ipak si ti na položaju, znaš da te partija pomaže ili bar toleriše, pa nećemo valjda da se zameramo oko jednog potpisa?

I hop, „knjiga kulturnih i pristojnih ljudi“ se odštampa i objavi kao plaćeni podlistak dnevnih novina u kojima i „neplaćeni“ deo deluje kao režimski pamflet.

Tvoje ime je sada tamo, sitno kucano, ali ipak se nađe pokoji prokletnik koji turi naočare, čita sitna slova pa onda rastrubi po gradu – jeste videli da je i ovaj potpisao? Ccc, pa šta mu to treba? Zar je baš morao?

Recimo naš poznati i priznati književnik, upravitelj Narodne biblioteke. Jedan od retkih naših živih pisaca čija će se bar jedna knjiga čitati i za sto godina kao klasik. Ali je i upravitelj biblioteke.

Znano je za njega da se ni načelno ni u pojedinostima ne slaže sa ovom vlašću i njenim metodama, ta onoliko puta je i sam govorio o tome! Ali je upravitelj biblioteke.

U očitoj zabludi da ili on ne može bez biblioteke ili biblioteka ne može bez njega pa da se ta tričava cena u vidu potpisa mora platiti.

To sa moranjem je stvar relativna. U teoriji, ništa se ne mora osim da se umre. A što bi rekao Pekić, smrt je nekad jedini moralan izbor.

U praksi je pak ljudsko biće savitljivo i prilagodljivo, što ne mora biti loša osobina, ali je uvek ples na ivici. Jer, može se, ponekad i neprimetno, savijati dok kičma ne postane gumena i mlitava i dok se obraz i guzica ne sjedine.

Ljudi od plastelina su blagoslov za vladaoca, pogotovo za takvog koji sanja bespogovornu podršku.

Na njima i od njih vladalac živi, taloži ih jedne na druge kao masu, stapa do neprepoznatljivosti, pred TV ekranima, na mitinzima, po spiskovima podrške, svejedno.

Čini mi se da među „kulturnim i pristojnim ljudima“ ima nešto onih iskreno omađijanih i pravovernih, više onih koji su se dobro naplatili, a najviše onih iz kategorije „da ja potpišem, zlu ne trebalo“.

Japanci koncept zovu „sontaku“ – to je delanje u skladu sa neizrečenim, ali pretpostavljenim željama drugih. Ono kad svojim ponašanjem hoćeš da preduhitriš naredbu.

Pa, da li se to – mora? Rekoh, u teoriji ne mora, ali pojedinac možda i mora. Jer, ako ceo njegov život, vaspitanje, iskustvo, znanje, principi, snovi i sudari sa realnošću njemu u datom trenutku govore da „mora“ – onda on stvarno mora. Ne može iz svoje kože.

Ako nije sasvim oguglao, njega onda muče ljudi koji mu drže ogledalo. Oni što nisu potpisali. Vidi, majku mu, ja sam mislio da će i drug taj i taj morati na spisak, a on nije? Zašto ja moram, a on ne mora?

Ili ljudi koji su javno povukli potpis koji zapravo nisu ni dali. Neko iz partije je pretpostavio da su to ljudi koji razumeju šta je „sontaku“ pa da se neće pobuniti.

Na delu je dakle pretpostavljanje da će neko delati u skladu sa pretpostavljenim željama drugih. Za taj koncept ni Japanci nemaju ime.

Narodski rečeno, to je ono – ma turi i njega na spisak, pa da vidim da li sme da se pobuni! Onoliko smo učinili za njega, nije valjda lud! Zar misli da bi mogao da bude trener kajakaške reprezentacije ili da dobije nagradu za pesništvo bez nas? Zar taj reditelj misli da će dobiti neke pare za film ako pisne?

Kad ono, ljudi javno istupaju, kažu – nisam potpisao! Banalna stvar, to da kažeš da nisi potpisao iako si na spisku, postaje mala građanska hrabrost. Kao kad je dečak rekao da je car go kao pištolj. Nekad se i za očiglednosti treba izboriti.

Koliko njih nije potpisalo pa ipak nije smelo da kaže da nije potpisalo? To je koncept obrnut od „sontakua“, naknadno podilaženje željama drugih. Ma jaka stvar, stavili me na spisak, neka me tamo, ko zna zašto je to dobro.

Ali, cena se uvek plati, na mostu ili na ćupriji. Poznati glumac i muzičar koji je posle heroina otkrio pravoslavlje, a najposle otkrio Vučića, već je ostao bez benda. Veliki koncert je otkazan jer ljudi više neće da sviraju sa njim. Kažu, potpisao je i neka to kusa sam, ne moramo mi još da guslamo u pozadini.

Teši me pomisao da ću verovatno i za godinu, dve, deset ili dvadeset biti tu kao neko novinsko piskaralo, hroničar zbivanja. Kad dođu iole bolja vremena, makar toliko bolja da se spiskovi podrške ne sastavljaju po principu „sontakua“.

Tada ću biti milosrdan samo prema onima koji ostanu pri današnjoj podršci vlastima i predsedniku. Koji kažu, jesam, potpisao sam svojom voljom jer je to bila najbolja politika, najbolje za Srbiju!

Ali, nešto mi govori da će više biti onih drugih koji će se izgovarati „takvim vremenima“ i govoriti da su „morali“. Takvi će gledati kojem novom pobedniku da se privale, kome sledećem da ponude potpis i poslušnost.

Takve ne treba štedeti, jer njihovo figuriranje može dati ideje nekom novom vladaocu, a onda eto opet belaja. Takve zato uvek treba podsećati na spisak-podlistak, na „knjigu kulturnih i pristojnih ljudi“.

Možda sa ostalima sa spiska mogu da napravi kružok, da se do mile volje izjadaju jedni drugima kako ih niko ne razume.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.