Izvesnu dozu razumevanja moramo, ipak, da pokažemo u ovom slučaju, jer šabački naprednjaci su napravili rezultat vredan pažnje kada su parlamentarni izbori – nešto iznad 52 odsto. Kada je reč o lokalnim izborima, zabeležili su pad od skoro 18 procenata – nešto iznad 34 odsto. Ono prvo mnogo, za ponos i diku, ovo drugo za pokriti ušima. I njima izmešana osećanja.

Malo svetlo na vidiku naprednjacima u Šapcu ukazalo se pet-šest dana po objavljivanju konačnih rezultata lokalnih izbora i isteka roka za bilo kakve prigovore, kada su se setili da je bilo nekih povreda izbornog procesa. I to čak na 17 izbornih mesta. Kao da nisu imali svoje članove biračkih odbora i Gradske izborne komisije koji u toku zakonskog roka nisu imali nijednu jedinu primedbu. Uočili su nepravilnosti dan po objavljivanju sporazuma dosadašnjih koalicionih partnera i zakazivanja konstitutivne sednice Skupštine grada.

Ponadali su se da bi i njima mogla da se desi noć veselja poput one u Beogradu kada su, verovatno i oni, prvi put videli opuštenog i nasmejanog šefa kome su tokom kampanje, a verovatno i kasnije, poklonili svaki minut, sekund i milimetar svojih života. Ponadali su se da će posle bog te pita koliko neuspešnih pokušaja uspeti da se dokopaju vlasti u Šapcu.

Spremili su performans u Skupštini koji je apsolutno podsećao na one radikalske iz devedesetih. Iskreno rečeno, malo modifikovanog. Mikrofon je nekako sam „zanemoćao“, vodu nisu prosipali po predsedavajućem, već su zatvorene flašice samo pobacali po stolu, glasačke kutije su se premeštale tamo-amo (malo i uz pomoć pristalica vladajuće koalicije), ali sve u svemu – cirkus, da ne kažemo vašar. Radikali bi im verovatno zamerili što nisu i neku cipelu zviznuli ka predsedavajućem, ali to je sitan, gotovo zanemarljiv detalj.

Pokušali su da prolongiraju konstitutivnu sednicu, jer su se žalili Upravnom sudu na regularnost glasanja, ali svega pet dana po isteku roka. Iskoristili su sve što su mogli. Od finih i uglađenih, evropejskih odbornika, poput onog doktora Džekila, pretvorili su se u radikalske fanatike, u mister Hajda uz već pomenuti arsenal uspeli da izdejstvuju prekid sednice. Nisu imali petlje da urade ono što je njihov šef zamerio opoziciji – da čestitaju protivnicima i da zauzmu konstruktivan opozicioni stav u narednom periodu.

U tom naprednjačkom nesnalaženju Šabac je ponovo dospeo na naslovne strane novina i u udarne vesti televizija. Satirične emisije su se ponovo bavile slikama iz grada sa Save. Valja se uvek dohvatiti Njegoša i one njegove: „U pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi“.

A poraz je potvrdio i Upravni sud, donoseći odluku da se šabačko-naprednjačka žalba odbije kao neblagovremena. Taj isti odgovor je mogao da im da bilo koji diplomirani pravnik sa bilo kojeg univerziteta u Srbiji. Što bi rekli, džaba su krečili.

U međuvremenu su se formirale još neke nove lokalne vlasti sa i bez SNS, a situacija se opasno zagreva. Počelo je u Šapcu, a nastavilo se u Apatinu. Ako je verovati snimcima sa nadzornih kamera i novinarima sa lokalne televizije, nekoliko naprednjaka je otelo jednog radikala, gradskog odbornika, strpalo u kola i otišlo u nekom pravcu. Ako se ovo ispostavi kao tačno, onda naprednjačka mašta je sposobna da smišlja svašta kako bi se dodvorila šefu i na silu, ako treba, formirali lokalnu vlast u svakom gradu i opštini u Srbiji.

Možda bi trebalo da se zakonom zabrani organizovanje lokalnih i parlamentarnih izbora istog dana. Možda lokalni političari ne bi trebalo da gledaju ka Beogradu i da očekuju pomoć i da će „Aca da zove Čedu da naredi onim njegovim da formiraju vlast“. A možda bi i Beograd trebalo da pusti unutrašnjost da se bavi sobom, a da se on pozabavi fantomima koji ruše po njemu.

Autor je novinar iz Šapca