Niskobudžetni predsednik 1

Ja se često zapitam.

Znam da je besmisleno, ali mi se čini da je to prirodna reakcija na svakodnevne akcije predsednika Srbije.

Da li se i on ponekad zapita, takođe mi često prođe kroz glavu.

Siguran sa da se ne zapita, jer je on stigao do najvišeg stepena zavisnosti od laži, pošto u njih odavno veruje.

Zahvaljujući njemu, mi živimo u okeanu laži koji je iz dana u dan sve veći i sa sve većim talasima.

Zašto je takav, zbog čega ima takve nagone, gde je svemu ovome kraj, možda treba malo pogledati u prošlost.

Prvorođeni vuče teške traume sa početka svoje političke karijere koje treba imati u vidu kada god se zapitamo kakav je to on čovek.

Za sve ono što se dešavalo pre nego što je ušao u politiku, njegova je privatna stvar i ne bi trebalo da nas se tiče bez obzira što je sigurno ostavilo traga na kasniji život.

Jedna od najvećih trauma je sama činjenica da je u javnosti bio predstavljen kao jedan od najbližih saradnika najvećeg zla koje je srpska politička scena ikada izbacila na površinu – Vojislava Šešelja.

Za razliku od Tomislava Nikolića, Vučić je uvek morao da persira Šešelju, nikada nije mogao da uđe u njegovu kancelariju bez kucanja.

Zato je u svojoj, kancelariji generalnog sekretara Srpske radikalne stranke pravio mali Šešeljev kabinet sa Nebojšom Stefanovićem, Goranom Veselinovićem, Vladimirom Đukanovićem i Vukom Fatićem. Bili su država u državi sa ograničenom odgovornošću.

Kada je Šešelj dobrovoljno odlazio na, kako su to radikali govorili, „službeni put“ u Hag, Vučić je zaplakao na beogradskom aerodromu, a ovaj mu je odgovorio na ne baš primeren način da prestane, jer ni njegovi sinovi ne prave predstavu od tog ispraćaja.

Posle tradicionalnih konferencija za štampu radikala četvrtkom u 13h u zgradi zemunskog Magistrata, na svoja velika usta znao je da se javno hvali svojim uspesima po pitanju novinarki i predstavnica estrade.

Te priče su bile toliko degutantne da ih je bilo veoma teško slušati, pa smo u nekoliko navrata i morali da prekidamo njegove ispovesti.

Umeo je da podigne ogromnu galamu ako mu supa nije bila dovoljno topla, a prilikom vožnje kolima, ko god da mu je zasmetao na putu nazivao bi ga „lopovom iz G17“, ne sluteći da će mu upravo ti likovi iz G17 biti glavni u prevari koju sprovodi nad sopstvenim narodom već devetu godinu.

O ponižavanju na koje je Šešelj sve njih, uključujući i Prvorođenog, terao kupovinom i nošenjem odela iz pirotskog Prvog maja, da i ne govorim.

Ovako bih mogao da navodim do beskraja.

Takav je to čovek bio.

I sada je on, takav kakav je, gospodar univerzuma, vremena i prostora u našoj Srbiji.

Zamislite tu igru prestola u njegovoj glavi.

Momak u prvomajskom odelu da kašikom od mlake supe i lovačkim pričama o svojim osvajačkim poduhvatima, video je Donalda Trampa.

Ima li ko jači od njega u Srbiji? Da neće neki Nebojša Zelenović iz Šapca da ga pobedi na tamo nekim lokalnim izborima?

Ili da mu sklad zadovoljstva zbog dobijene plastične olovke u Beloj kući poremeti tamo neka Marinika Tepić, a da ne govorimo o Mariji Zaharovoj i Karlu Biltu.

A, pa neće moći rođaci.

Nije on džabe trpeo sve ono da bi ga sada nebitni ljudi budili iz sna u kojem uživa u svakom sekundu i milimetru.

Nazvao je niskodudžetnim budalama sve one koji su ismejavali njegov tragikomičan nastup u Vašingtonu, a duboko je svestan da je niskobudžetni predsednik koji se prodaje za stisak ruke sa svetskim mešetarima, jednu olovku i kopiju ključa.

Nije uspeo da pobedi sebe samog, već se okružio sličnim sebi.

To su ljudi koji sada žive svoje dečačke snove, poput Prvorođenog koji su napravili državu po svojoj meri, a ne po meri običnog čoveka o čemu često pričaju.

Od makete ključa je napravio predstavu za koju bi mu pozavideli i najbolji stend ap komičari. Rekao mu Tramp, možeš misliti.

Angela mu poručila da može da je pozove kada god hoće.

Prvorođeni je jedini kome se Putin izvinio u životu. Sa Kurcem je na, da ponovo ne napišem, čemu.

Da ne spominjemo brata Sija.

A, ako je sve ovo tačno, zašto smo tako jadni i bedni?

Zašto smo jedini parlament u modernoj Evropi bez opozicije?

Zašto opozicije nema na nacionalnim frekvencijama sem kada je treba krvnički napasti?

Zašto ne smeš da radiš ako nisi član SNS?

Mnogo je pitanja na koje nema odgovora. Ova pitanja nema ko ni da postavi.

Niskobudžetni predsednik radi svoje i bole ga uši za ceo svet.

Kada je tom svetu nešto potreban, on mahne repom, sedne na mesto i klima glavom onako kako svet hoće. Pošto je niskobudžetni predsednik, ostatak sveta i ne košta mnogo.

#izVucicemose