Pumpaj, pumpaj!

Ta reč, odnosno glagol, sigurno je najkorišćeniji ovih dana. Tako kratak, a ubitačan. Iz nekog razloga, srpska mladost je uspela da pronađe toliko dobar poklič koji odmah nivo adrenalina u krvi podiže na „enti“ nivo, što reče ona predmetna institucija. Prosto je neverovatna ta studentska inteligencija.

Tokom jednodnevnog boravka u Kragujevcu, morali smo negde da predahnemo i okrepimo se. Koji god lokal da smo posetili, a neki su puštali samo studente na moje oduševljenje, na svakih pet do deset minuta čulo bi se: „Pumpaj“, i onda bi se kafanska atmosfera pretvorila u karnevalsku. Ceo grad je ličio na karneval slobode i demokratije. Svi ljudi vedri, nasmejani, raspoloženi za razgovor, za zagrljaje, za pumpanje.

U jednom trenutku sam se zapitao kako li je biti naprednjak u Kragujevcu. Obavešten sam da se i kragujevački naprednjaci nisu odazvali u velikoj meri pozivu predmetne institucije da se na Sretenje sretnu u Sremskoj Mitrovici, tako da su mnogi od njih mogli da se iz neposredne blizine uvere u snagu i energiju srpske mladosti na ulicama svog grada.

U tako nešto su mogli da se uvere i ministri koje su se po povratku iz Orašca sa državne proslave Sretenja, susrele na putu ka Mladenovcu sa nepreglednom kolonom sveta koji dobrovoljno i o svom trošku mileo ka Kragujevcu. Razdragani narod je iz svojih automobila, pravno i tehnički ispravnih, pozdravljao sve te zvanice sa srednjim prstom, otvorenom i stisnutom šakom, trubljenjem. Prepoznali smo neke od ministara, ali najbolji je, ipak, bio Siniša Mali koji nam je otpozdravio srednjim prstom.

Tako su i gospoda sa rotacijama imali priliku da se na trenutak suoče sa stvarnošću. Sigurno im nije bilo prijatno da se kilometrima druže sa ljudima koji su bez ikakve prisile i ucene išli za svojom decom put Kragujevca. I oni su, nešto kasnije, pumpali za sve nas. NJihovo pumpanje nije ništa manje učinkovitije od ovog našeg. Kada za govornicom imate čoveka koji nekontrolisano poručuje imaginarnim i nevidljivim neprijateljima da ih je pobedio i da će o tome da piše u udžbeniku koji će da kupuju desetine miliona Kineza, jasno je da se svi zajedno polako, ali sigurno, približavamo razrešenju krize.

Kako komentarisati ponašanje čoveka koji tvrdi da vas je pobedio i da će vas uvek pobediti, a onda kada malo dođe sebi, kada se smiri, poziva na dijalog. Zašto je Srbiji morala da se desi baš ovakav scenario? Sami smo krivi što smo to dozvolili. U životu nema mnogo prilika da se nešto iz korena promeni. Ako sada ne budemo iskoristili momentum, teško da ćemo ikada moći da se i ponadamo u drugačiji ishod. Zato moramo da pumpamo. U svakom trenutku i na svakome mestu. Nema pauze, nema primirja sa onima koji dislociraju vilice našoj deci. Ako Ana, studentkinja kojoj su četiri „momka“ polomili vilicu, može da pumpa, šta nas sprečava?

Neko je lepo primetio da je Slobodana Miloševića „oduvao“ poklič „Gotov je“, a ovu predmetnu institucije će „Pumpaj“. I to je tačno. Nema od ovoga odbrane, ili kontranapada. Predmetna institucija srlja iz greške u grešku. Daleko je on od gospodina čoveka koji je dostojanstven. On će pre, poput Hitlera, da pokuša da uništi celu Srbiju i da je povuče za sobom, nego što će da povuče trezveni posao i u tome ga moramo sprečiti.

Možda niste primetili, ali u Hit Shitu je u nedelju uveče po prvi put rekao da od njega sve zavisi i da će da vidi da li će da ostane do kraja mandata ili da podnese ostavku. Zašto bi tako nešto izgovorio samo dan posle „veličanstvenog“ skupa u Sremskoj Mitrovici na kojem je kao 120.000 ljudi uspelo da se nabije na devet hektara, odnosno 13 ljudi po kvadratnom metru. Zna i on koliko je sati.

I zato, pumpaj. Javljaju da u Nišu za 1. mart ne može da se nađe nijedan krevet za prespavati, a tog dana nema nikakve turističke, kulturne ili estradne delatnosti da bi narod pohrlio. Možda Bugari imaju državni praznik, ko zna. Ono što mi znamo, to je – Pumpaj.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.